Iz iskustva znam koliko je teško živeti posle putovanja, pa čak i najkraćeg, a ovog ponedeljka (danas kada počinjem tekst, a ruke mi drhte, je sreda) sam naučio koliko je teško raditi. Ali dobro, ćutiš, radiš, da bi opet putovao, i pre svega vredelo je, prva plata se morala iscediti.

Pičili smo za ’Peštu jer je blizu i ima sve što jedan grad treba da ima: veliku reku (sa dva srca), lepe zgrade, još lepše žene i jeftino pivo. Ali (na svu sreću svinje…) nisam mogao da propustim priliku da odem u Novi Sad jer je usput, ima veliku reku, lepe zgrade, još lepše žene (nego i u Budimu), indeks… ček stani ovog puta nisam išao zbog toga, drug Maticki i Žurnalisti su slavili četvrti rođendan. A ja sam im pomogao oko sajta (bravo ja) koji je na taj dan pušten u rad, pa sam ja tamo bio neki počasni gost, znači dobio sam 2 parčeta torte, ne, nisam bio gramziv, čak sam i drugu Crnogorcu četniku iz Valjeva nosio tortu, a da, dobio sam duple troškove puta, ne to nisam bio ja, neki drugi lik, pa da, pare za sajt, ne, radio sam za džabe kako i dolikuje, pa naravno zaljubio sam se.U Novi Sad. Opet. Do sledećeg rođendana, il’ utakmice, čitajte Žurnalist na www.zurnalist.net (dobra je novina) i kritikujte moj rad.

Iako je ovo bilo fino i kulturno okupljanje, kao i sve prave stvari nastavljalo se alkoholisanjem. Ja sam teška srca napustio novinarsku družinu već posle drugog piva, i vinjak koji se vrpoljio u rancu odneo dalje na sever. U prepunom vozu koji je vukao gomilu ljudi na produženi vikend našao sam se sa svojom beogradsko-budimpeštanskom družinom i ostatak puta smo proveli u ždranju, pijenju i spavanju posle granice. Iako smo se najavili da stižemo ranom zorom, ipak smo morali da budimo nekog ne bi li nas pustio u hostel. Na izgled te osobe oličen u poslednjem kriku sezone jesen/zima 2016 (mada moguće ujedno i proleće/leto Svake godine) u vidu kombinacije bunda+japanke i samog hostela sam ja imao vrlo jasan komentar, ali ću ovde biti novosadski kulturan i neću ga ponoviti. 20161111_165124

S obzirom da je ovo moj četvrti odlazak u glavni grad Mađarske, o istom neću dužiti, samo da naglasim da je svaki put vredan makar samo da se onom ulicom od Keletija izađe na Dunav i ugleda sva veličina ovog grada. Osim nekih izuzetnih okolnosti u isti više neću ići kada se temperatura spušta ispod podnošljive za blejanje napolju. Mogu usput napomenuti da je Budimpešta odlična za dobro jelo, piće i noćni život, mada se to već zna, no zaključak taman za vikend+državni praznik u petak.

Kako mi mozak nije raspoložen za prepričavanje šta smo radili dolazimo do ključnog dela puta, a to je povratak. Hostel nam je svima uzeo po 10e za depozit, i pošto smo te pare dobili pri polasku kući odlučujemo da ih sve uložimo u stomak, nešto malo hrane i puno piva. I da se potrudimo da koliko god ranije krenemo na stanici budemo jedva više od 5 minuta pred polazak, voz je opet pun, nalazimo mesta kod dve „naše“ tetke koje se takođe vraćaju od nekud.  Mi smo kulturni momci, fini, i mnogi to kapiraju dok neki drugi imaju drugačije planove. Šta god sam hteo da kažem. Nama se uz zvižduk otpravnika otvara dizna i kako smo doručkovali kebab, pivo ide ko ludo, ne prestajemo da jedemo, kikiriki, jedan čips, drugi čips, jafa i što je najluđe krivimo se od smeha. Na šta? Ne sećam se.

U jednom trenutku tetka razredna po povratku iz wc-a kaže čujemo se do kraja vagona, jedino mi. Zbog naše kulture malo smo se primirili iako je mene to nagonilo samo da se upišam od smeha u rođenom kupeu. Dok smo se bližili granici tragali smo za slobodnim kupeom ne bi li na miru ručali ’leba, majoneza i najjeftinijeg mogućeg mađarskog parizera. 15102379_10210268010273867_669289529_oKad smo se konačno osamili i počeli da žderemo, u Subotici sa nama seda jedan mladi par kome se život okrenuo toliko da su pobegli ostavljajući stvari za sobom. Nama se na kraju balade nešto prosipa pokupili smo koliko smo mogli, ali odlučili da se još jednom premestimo ne bi li na miru pili pivo do Beograda ili dokle ga ima.

Onda u Vrbasu kreće ludilo. Voz se opasno popunjava i sa nama u kupe sedaju dve devojke malo starije od nas, koje na njihovu žalost putuju gde i mi, ali prema njima smo bili veoma fini i gostoprimljivi. Ne samo da su Vojvođanke koje gledaju Državni posao i Dnevnjak (dok je valjao), slušaju Daška i Mlađu, čitaju Tarzaniju već je jedna od njih poreklom odakle i Jova, išla u Aiseec sa Žikom, njena firma merka prostor u kojem je sada Đoletova firma, a već nekoliko godina slavi rođendan u isto vreme i na istom mestu gde i ja. Svet je mali, a? Od Novog Sada smo već preskakali prepun hodnik ne bi li otišli do wc-a. Usput sam ja podelio flajere da još malo reklamiram Žurnalist. I opet mi se javio onaj osećaj da voz ide na pivski pogon, odnosno da bih mogao da se klackam u njemu sve dok imamo piva. Taman kada smo popili sve što smo imali, voz se ušunjao u glavnu železničku stanicu. Jova je rekao „’oćemo na pivo?“.

Otišli smo na pivo.

Advertisements