Ideja o pisanju bloga, putopisa, izveštaja je stara koliko i sama ideja o putu. Za mene je bilo nezamislivo da pišem tokom puta, nošenje laptopa i odvajanje vremena za to nije moj stil, pisanje rukom takođe, iskreno mrzi me, tako da je sve ostalo za kad se vratimo. Kad smo se vratili čekali smo da se slegnu utisci, a od tad se izdešavalo bar još 5 stvari o kojima bih pisao, ali ajde da se uhvatim prvo ove najveće.

***Crni tekst je pisao Nikola

***Tekst plave boje je pisao Đorđe

Interrail, kao vid putovanja, mi se provlačio kroz razgovore godinama. S vremena na vreme bih saznao da je neki od porodičnih prijatelja na ovaj način obilazio Evropu pre par decenija. Međutim, ređi slučaj je bio da čujem iskustva svojih vršnjaka koji su se odlučili na ovakvu avanturu vozom.

Kratkoročni ciljevi, konstantna jurnjava sa kolokvijumima/ispitima i dobra doza socijalizacije u rodnom gradu bili su dovoljna distrakcija da se nikada zaista ne bacim na istraživanje o interrail putovanju. Kada se takav everyday life ukombinuje sa pomenutom (ne)popularnošću backpack-ovanja po Evropi, te slabom informisanošću u Srba – biva jasno zbog čega je odluka da se krene trebalo da “sazri”.

Kad god je nekome trebalo da prepričam put uvek sam postavljao jedno pitanje, hoćeš hronološki ili s brda, s dola. Ovoga puta će biti hronološki. Da se vratim na ideju, ne baš na same početke, ali ideja da bi mogli zajedno na interrail eurotrip počela je sa uobličavanjem negde na Lovefest-u 2015. pretpostavljam da smo nešto filozofirali i da je bilo alkohola, što se kaže nijedna dobra ideja ne nastaje dok se jede salata. Đole bi mogao bolje da prepriča taj deo.

Period završavanja fakulteta je odlično vreme da neuroni pojedinca ovakve planove procesuiraju, naprave odluke i na kraju ih sprovedu u delo. Vođen nagonom da još uvek nije vreme da se pređe na život “od 9 do 5” i idejom da dosta toga nisam video na svom kontinentu, podsvesno sam hteo da se upustim u avanturu po Evropi. Solo putnici nisu nikakva mistična pojava, međutim kada je u pitanju prvo iskustvo ovog tipa, iskren da budem, nisam bio dovoljno hrabar da se samostalno upustim na put. Leta 2015. godine se desio pomenuti put u Vrnjačku banju na Lovefest festival, gde sam saznao da i kolega Nikola razmišlja na istu stranu. Završavanje fakultetskih obaveza i tajming vezan za iste je za obojicu još uvek bila neizvesnost, ali želja i dugoročni cilj su bili tu – ići ćemo na put po Evropi pre 26. godine i iskoristiti youth pass.

Od avgusta prošle godine do polaska na put je moralo da se izdešava nekoliko bitnih stvari da bi se on uopšte i realizovao. Đole je u novembru završio master, ja u aprilu osnovne studije, nabavili smo svu potrebnu opremu, rančeve, vreće za spavanje, obuću, odeću itd, napravili plan i bili spremni da krenemo. Dovoljno sam verovao u sebe da smo kartu kupili pre 31. marta iskoristivši prolećni popust od 15%. Moje obaveze na fakuletu su završene 13. aprila, na put smo pošli 13. maja, popust nas je obavezivao da krenemo pre 16. maja.

Za nas, decu automobila, autobusa i ponekog aviona/BlaBlaCar-a je od posebnog značaja kada nađu saputnika poput Nikole. Nikola je tokom fakulteta obilazio festivale i išao na utakmice u inostranstvu, a kao primarno prevozno sredstvo je koristio voz. Meni, kao laiku za vozove, je na taj način bilo mnogo lakše da uđem u ceo svet perona, koloseka, vagona i šina. Naravno da železnički prevoz nije nuklearna fizika, ali kada se uzme u obzir činjenica da nismo omašili nijedan voz tokom našeg puta (a imali smo 30-ak vožnji ukupno), shvata se značaj dobre organizovanosti, pravilne procene i poznavanja kako sve to funkcioniše.

E sad, da stanem, napraviti plan nije tako lako kao što zvuči, neću baš da kažem da su potrebni meseci, ali nama je toliko trebalo. Dok sam spremao poslednje ispite, i pisao diplomski, u pauzama sam aktivirao 3 stvari: google maps, sajt interraila za pregled redova vožnje i tabelu u wordu. Kako spakovati 10 dana puta u okviru mesec dana, gde noćiti, koliko, gde ići prvo, da li ići u smeru kazaljke ili suprotno, šta videti. Mogu reći da me je to dodatno motivisalo da konačno završim studije. U jednom trenutku smo imali ideju da krenemo avionom do Malmea pa da tek odande aktiviramo kartu. Meni je u tom trenutku bilo krivo, jer sam planirajući put uvek maštao o onom osećaju kada se uz zvižduk voz cimne sa glavne železničke stanice u Beogradu, pa 10 na sat preko raspalog starog železničkog uz saznanje da me nema mesec dana i onda opet isto ovako u rikverc da se zna gde sam. Ipak bio sam spreman da žrtvujem taj osećaj jer smo mogli da dobijemo dosta, a i nikad nisam leteo avionom, a ovo se činilo kao prava prilika za to. No, wizzair je pokazao da lowcost nije ono što je bio, nema besplatnog čekiranog prtljaga, a naši rančevi su bili preveliki za ručni prtljag, uz to, noćenje, bilo u Malmeu, bilo u Kopenhagenu je bilo preskupo, tako da ipak početna tačka ostaje železnička stanica.

Ovo je samo jedan od primera, uz to uspeli smo da produžimo putovanje na cela 34 dana, jer smo odlučili da kartu iskoristimo do (i uključujući) dolazak u Budimpeštu, i onda kartu do Beograda kupimo regularno. Takođe smo usput koristili i sve popularnije low cost buseve, u konkretnom slučaju prevoznika Flixbus, za relaciju Hamburg – Berlin, i time dobili priliku da vidimo jedan grad više, tj da noćimo u istom.

Priprema se sastojala iz više delova. Osim viđanja u četiri oka uz pivo, za planiranje smo koristili Google Docs i zajednički Word dokument koji smo editovali svako sa svog kompjutera. Osnovu je činila tabela sa vremenima polazaka i gradovima koje treba obići. Kolone su izgledale otprilike ovako:

tabela-red-voznje
* redovi vožnje su sa zvaničnog Interrail sajta: http://www.interrail.eu/plan-your-trip/interrail-timetable

Da bi vam bilo lakše da pratite, put je izgledao ovako:

mapa
(klik za veću sliku)

Noćili smo u mestima označenim slovima, uz dodatak Hamburga. Za one koji više vole brojke od slika, rezultat je:

  • 34 dana
  • 10 država
  • 29 gradova
  • oko 30 vožnji raznim vozovima
  • preko 6000 km
  • i preko 100 isprobanih piva

Kako se pripremiti za ovakav put? Psihički, lako. Fizički, takođe. Logistički, malo skuplje. Pre svega potreban je dobar ranac. Neću da trubim o tome, postoje već tekstovi koje su pisali iskusniji i upućeniji ljudi što se tiče odabira istog. Što se tiče toga šta staviti unutra to pre svega zavisi od doba godine u kom putujete, pola i ličnih preferencija. Uglavnom je druga stvar vreća za spavanje, ona vam je potrebna ako planirate ikakav vid nezvaničnog noćenja, tj van hotela, hostela. Često vam domaćini kod kojih surfujete mogu ponuditi dušek na naduvavanje, u tom slučaju je potrebno imati vreću da bi se istom ogrnuli, a nije loše ni imati ni svoj dušek. Takva vrsta pripreme vam proširuje broj ljudi kod kojih možete noćiti, pogotovo ako to naglasite prilikom slanja zahteva. Ukoliko planirate smeštaj samo u hostelima i hotelima, vreća i dušek vam nisu potrebni. Mislim da nismo ništa bitno zaboravili, ni ništa previše poneli, taj ispit je položen. Sitnice koje znače na ovakvom putu ćemo spominjati usput kroz tekst.

Drugi deo pripreme je podrazumevao nabavljanje svih stvari koje će se nositi na put, prvenstveno dobrog ranca. Za ovu vrstu puta vam je dovoljan backpack od 70ak litara u koji valja smestiti što više majica i veša prvenstveno, jaknu, dukseve i rezervne patike. Znači – slojevita garderoba jer temperatura tokom puta može varirati i do 20 stepeni, a treba biti spreman i na kišni Hamburg i na toplu Budimpeštu. Pored garderobe, preporučljivo je poneti neku laganu vreću za spavanje (1kg su lakše, a biće vam sasvim dovoljne), švajcarac, punjače, neseser, peškir, hotelske papuče (tzv. tihotapke) i poneku konzervu sa hranom, da se nađe. Jedan od saveta za pakovanje se može naći u članku na klubu putnika.

Ne znam da li i ovo spada u pripremu, samo da naglasim da u trenutku polaska nismo imali rezervisan nijedan hostel iako smo imali plan isplaniran tačno u minut kada gde dolazimo, kada odlazimo, ali smo ostavili mogućnost menjanja, što smo i iskoristili, mada ne previše. Tako da smo smeštaj bukirali koji dan pre dolaska u određeni grad, uz napomenu da smo imali dva uspešna kaučsurfovanja i dva grada u kojima smo noćili kod prijatelja.

Što se tiče kraktoročne pripreme odnosno pakovanja, shvatite tu stvar malo ozbiljnije od mene. Ja sam i na dan polaska jurio da kupim još ponešto što mi treba, pozajmim šta mi treba, poljubim koga „treba“, popijem pivo s kim treba, i na kraju sam IMG_20160513_205624_HDRmorao da zamolim sestru da mi napravi sendviče, dok ja smislim kako spakovati ranac i na kraju uđem u vremenski cajtnot i tražim od roditelja da me voze na železničku. No, to sam samo ja, a i ovo su ‘pak samo slatke putne muke.

Koliko god bio neodgovoran, postoji ipak jedna stvar koja je na vreme bila spremna i hladna, pa je putovanje na zapad međunarodnim brzim vozom broj 410 za Ljubljanu, sa uživanjem moglo da počne.

Advertisements