Uz zvižduk otpravnika, tačno u minut sa glavne železničke stanice u Beogradu otisnuli smo prvim od 30ak vozova kojima ćemo se provozati narednih 34 dana. Kupe vagona slovenačkih železnica, nas dvojica, par litara piva, i promenljiv broj Slovenaca koji se vraćaju sa ekskurzije iz Sofije..


Pre nego što krenemo sa opisivanjem gradova koje smo posetili da kažemo koja su bila naša očekivanja, pa ako se neki čitalac ne slaže da zna da je to ili do drugačijih očekivanja ili možda drugačijih okolnosti. Iz mog ugla, na put smo krenuli kako bi videli što više gradova, iz iskustva nekih ranijih ekskurzija znali smo da se utisak o gradu ne stiče na osnovu veličine, arhitekture, urbanističkih rešenja, već kombinacijom svega toga odnosno celukopnom atmosferom koju grad odašilje, „vajbom“ što bi rekli anglosaksonci. A posle celog ovog putešestvija mogu da kažem da se utisak o gradu stiče na osnovu tri proste stvari dostupnosti piva, cene piva i kvaliteta piva. Šalim se, naravno.

Kao prvi grad u kome ćemo se zadržati malo duže odabrali smo Beč. Plan puta je bio napravljen tako  da  svaki  putni  dan  iskoristimo  maksimalno,  tako što ćemo  obići  na  kratko  gradove  na  putu  do mesta u kome noćimo. Mi smo na putu do austrijske prestonice obišli Zagreb, Ljubljanu i Maribor.

Beograd – Beč ruta

Vredi napomenuti da smo do Beča krenuli noćnim vozom koji ide iz Beograda do Ljubljane. Tu smo imali prvi kontakt sa tzv. 7PM pravilom za interrail. Naime, pravilo kaže da, ukoliko se hvata voz posle 19 časova (noćni voz), imate pravo da putujete ceo naredni dan bez potrebe da “ispucate” još jedan putni dan. Na primer – ukoliko krenete noćnim vozom u 21 čas 6og uveče, stižete u neki grad u 6 izjutra 7og, na interrail karti ćete upisati samo sedmi kao travel day, a ne i šesti i sedmi. (više o pravilu ovde)

Čuvanje jednog dana na ovaj način je bila i naša ideja pri polasku na put, međutim, ispostavilo se da za prvi putni dan ne važi ovo pravilo. Stoga smo nekako morali da se snađemo jer smo već bili u cajtnotu sa vremenom polaska i iskorišćavanjem pomenutog popusta za polaske pre 16og maja. Kupili smo kartu za voz do Šida koji stiže na granicu taman negde oko ponoći. U momentu kada je voz krenuo iz Šida, na interrail karti je stajao natpis 14. 5. | 00:01 | Šid – Zagreb 🙂

Uz zvižduk otpravnika, tačno u minut sa glavne železničke stanice u Beogradu otisnuli smo prvim od 30ak vozova kojima ćemo se provozati narednih 34 dana. Kupe vagona slovenačkih železnica, nas dvojica, par litara piva, i promenljiv broj Slovenaca koji se vraćaju sa ekskurzije iz Sofije, fino društvo. Cilj: biti budan u pola 5 ujutru da bi izašli na glavnom kolodvoru u Zagrebu. Otkud sad Zagreb?

Da bi što bolje iskoristili naš 10 dana u okviru mesec dana Interrail pass, svakog od tih dana smo na putu do sledećeg grada gde smo planirali da noćiimo, uvek gledali da svratimo u bar još jedan, a ponekad i tri grada na nekoliko sati. Plan za prvi dan bio je rano jutro u Zagrebu, rano popodne u Ljubljani i cilj, kasno veče u Beču. Iako tokom puta prilikom korišćenja noćnih vozova dozvoljeno i preporučljivo upisivanje sutrašnjeg datuma, ipak prilikom otpočinjanja putovanja obavezno je da karta važi prilikom polaska. Što znači da smo za deonicu koju smo prolazili pre ponoći 13. maja morali da platimo odvojenu kartu, na sreću to je tačno bila deonica kroz Srbiju. Tako da smo ponosno hrvatskom kondukteru pokazali Interrail kartu sa upisanom prvom rutom Šid – Zagreb, datumom i vremenom 00:01. Zanimljivo da je on jedini koji nam je kartu poništio hemijskom olovkom, svi ostali su koristili onu heftalicu.

Sada bih se osvrnuo na manje tehničke stvari. U kupeu smo upoznali grupu Slovenaca koji su krenuli za Ljubljanu. Jako pozitivni likovi, poveće društvo sa fakulteta koje je rešilo da putuje i sad se vraća u zavičaj. Videlo se da smo naši, kolektivno smo cevčili zalihe srpskog piva u kupeu i sporazumevali se bez potrebe da koristimo engleski jezik.

Ja sam u Zagrebu bio godinu dana ranije, i manje-više sam se radovao povratku u prestonicu lijepe nji’ove. Kapiram da uz Savu žive isti ljudi, sa istim problemima, no ipak policajac na granici je ipak hteo da nam pokaže da mi obični smrtnici ulazimo u zemlju evropske unije. Išamarao nas je pitanjima, gde idemo i koliko imamo para, odgovorom dovoljno nije bio srećan, i ostavio nas da cevčimo pivo tek kada smo mu pokazali novčanike sa nekoliko evropskih novčanica. Ne možemo reći da nismo bili ljubomorni na Slovence koji su pokazivali samo lične karte ili neke studentske kartice.

Nešto posle ponoći, vrata od kupea su se naglo otvorila. Ispred je stajao ćelavi namrgođeni muškarac obučen u crno. Bio je to hrvatski granični policajac. Slovencima je najnormalnije pregledao dokumenta, a prema nama je bio malo manje prijatan. Videvši srpske pasoše usledio je niz pitanja.

„Gde ćete vas dvojica?“

–  “U Zagreb.”

“Molim?”

– “Idemo za Zagreb.”

“A šta ćete tamo?”

– “Turistički, putujemo po Evropi.”

“Koliko para imate?”

– “Dovoljno.”

“Šta dovoljno, pokaži ovamo da vidim.”

Čitav dijalog je bio propraćen nadrndanim tonom glasa i ljutitim stavom. Očigledno se tenzija, koja datira još iz 90ih godina, nije smanjila. Nakon što smo mu mahnuli otvorenim novčanicima ispred glave, kondukter je lupio pečat u pasoše i vratio ih. U momentu kada je izašao iz kupea, razmenili smo ‘jebiga’ poglede sa Slovencima i put je mogao da se nastavi.


ozujsko-karlovacko-zagreb
Glavni kolodvor Zagreb

Moglo bi se reći da smo u Zagreb stigli dok je još jučerašnji dan, odnosno noć i dalje trajala. Kiša se cedila, bez želje da se odluči da li da padne ili ne, dovoljno da nervira. Malo vođeni intuicijom, malo savetima prolaznika stižemo do Trga bana Jelačića, koji je u tom trenutku bio pun mladih ljudi koji su završavali izlazak petkom uveče, čekajući prevoz ili večerajući ono najukusnije parče pice, bureka, pljeskavicu ili šta već oni jedu pri povratku iz noćnog života. Bili smo dovoljno nametljivi da pitamo šta videti za 2 sata koliko smo odvojili za njihov grad, i dobili smo odgovor: „idite tamo“, otišli smo tamo. Šetnjom kroz turističko jezgro u ovom trenutku potpuno uspavano, videli smo da je Zagreb vrlo čist, uredan, odlično obeležen (na svakoj banderi je putokaz za neku znamenitost), klasičan austrogarski grad, sličan Novom Sadu samo brdovit. U nekoj ulici koja malo liči na Skadarsku u Beogradu, našli smo flašu Apatinskog piva, kojim vozom li je ona stigla? Obišli smo sve katedrale, spomenike i slične građevine, videli buđenje pijace i opet se obreli na glavnom trgu, ovog puta dosta praznijem. rešili smo da krenemo u pravcu neke klupe. Pomalo umorni od pešačenja shvatili smo da nemamo baš vremena da vidimo još nešto zanimljivo, npr reku i odlučili smo da odemo na voz pola sata ranije od onog kojim smo planirali i nastavimo put ka Ljubljani. Pomalo sam bio razočaran jer nisam uspeo da nađem onaj vidikovac na vrhu žičare kojom se Zagrepčani ponose kao najkraćom u Evropi ili svetu, ubeđen sam da je bila iza nekog ćoška kojim smo prošli. Dve stvari mnogo volim da posetim u svakom gradu, bilo kakvo uzvišenje sa kojeg se vidi grad i reku, u Zagrebu sam oba promašio. Ipak, Zagreb je grad koji zahteva mnogo više od nekoliko sati ne bi li se iole upoznao, tako da će morati da sačeka neki zanimljiv festival ili slično da bih mu posvetio više pažnje.

U Zagreb smo stigli u ranim jutarnjim časovima, tik pred svitanje. Bila je subota tako da se dosta mladih vraćalo iz provoda i grad nije bio mrtav. Prvi utisak o Zagrebu je bio zapravo vrlo pozitivan – sve je obeleženo jako dobro odmah po izlasku sa železničke stanice, te nismo imali nikakvih problema da stignemo do trga Bana Jelačića. Odatle smo nastavili u gornji grad, a potom prošli pored pijace u centru i zagrebačke katedrale. Uređenost ulica i parkova, turistički znakovi i tramvaji na pešačkim deonicama su bili dovoljni da Zagreb doživim kao pravi evropski grad, makar i na par sati.

Bilo je vreme da se krene za Ljubljanu.


img_0836
Železniška postaja Ljubljana

Od dolaska u Ljubljanu smo počeli da praktikujemo jednu stvar koja nam je dosta olakšavala obilaske gradova u kojima nismo bili smešteni, a s druge strane možda može da se podvede i pod trošak vredan pomena. Ostavljali smo bekpekove na železničkim stanicama, i sa sobom nosili manje rančeve koji kada su prazni mogu da se zgužvaju u džep, a ovako na leđima ponesemo ono najosnovnije šta nam treba, par limenki piva. Ova usluga košta od 2.5e u Ljubljani (u Ljubljani se rančevi ostavljaju na šalterima autobuske stanice) do 7e u Kelnu, u većini gradova u Nemačkoj cena je 5e po ormariću u koji mogu da se uguraju 2 veća ranca.

Ljubljanu sam posetio par godina pre interrail puta i jako mi se dopala. I dalje ovaj grad vodim kao mesto u kome bih voleo neko vreme da živim ili bar da u njemu dočekam starost. Prija mi šetnja ulicama Ljubljane, koračanje po šarenoj kaldrmi u centru i osećaj opuštene atmosfere, a ujedno i živosti grada. Uživam dok prelazim preko malenih mostova na reci Ljubljanici i dok zveram uvis razgledajući arhitekuru.

dzepni-ranac
Džepni ranac

Obilazak Ljubljane je morao biti efikasan. Tmurno vreme koje nas je pratilo još od Zagreba se u Sloveniji pretvorilo u blagu i povremenu kišu. Još u Zagrebu smo shvatili da trk kroz grad sa malo sna i dvadesetak kilograma na leđima nije šala, te smo bekpekove ostavili na stanici, a izvukli kompaktnije rančeve. Ove rančeve preporučujem apsolutno svakome da ponese jer će vas spasiti vucaranja bekpekova ili trpanja stvari po džepovima/kesama. Naši su marke Newfeel, teški 50ak grama, a kapacitet im je oko 14 litara.

U Ljubljani smo pravo sa stanice otišli na jutarnju kafu i WiFi kako bi osmislili plan za dalje. Rešili smo da se provrtimo po centru, slikamo ispred čuvenih zmajčika i vidimo zamak na brdu. Do zamka smo uhvatili žičaru. Zamak kao zamak nije ništa specijalno impresivan, ali baca lep pogled na grad.

img_0820
Žičara u Ljubljani
zmajcik
Zmajčik odbija hrvatsko pivo

Glavni grad Slovenije je baš onakav kakav sam očekivao, lep, mali, previše uredan, previše čist, moglo bi se reći i dosadan, grad za provesti penziju u njemu. Ovde sam video i vidikovac i reku, vozili smo se i žičarom i nudili zmajevima pivo. Iako smo planirali da provedemo čak 7 sati u Ljubljani, već posle nepuna 4 sata smo bili na železničkoj postaji čekajući voz za Maribor, gratis grad već prvog dana. Samo što se nismo baš proslavili, Maribor je još dosadniji, i prazniji od Ljubljane, u ranu subotu popodne umetnost je naći otvorenu prodavnicu, čak i ljude. Na kraju smo bili uspešni umetnici, pronašli Spar na glavnom trgu, snabdeli se neophodnim zalihama, i vratili se na stanicu da čekamo voz koji će nas odvesti u pravcu Austrije. Iako su Slovenci prvi želeli da napuste bivšu državu, na autobuskoj stanici u Ljubljani, visi slika reprezentacije Jugoslavije sa svetskog prvenstva u fudbalu ’98, gradonačelnik im je Srbin, a jedno od popularnijih pića je Maršal, koje ponosno nosi sliku Josipa Broza, koje smo kupili našoj domaćici u Beču, unapred zahvalni za smeštaj.

 

panorama-ljubljana
Panorama Ljubljane

Neograničen broj vožnji tokom dana je sjajna stvar da se ne stacionirate nigde, ukoliko to ne želite, već da obiđete još neki grad. Uz par ‘ladnih laških, potpuno neplanirano, krenuli smo sa železniške postaje ka gradu Mariboru.

O Mariboru sam čitao još dok sam studirao. Naš fakultet ima saradnju sa “bratskim” fakultetom u Mariboru, pa sam neko vreme razmišljao da provedem godinu dana ili semestar studirajući u Sloveniji. Gledajući iz ove perspektive, mislim da bih se fino zajebao.

Maribor je malešan grad i u momentu našeg pristizanja je bio prilično pust, te smo samo protrčali kroz njega. Osim bazilike, spomenika NOB-u i gomile lepih devojaka, koje su snimale neki video prilog na ulici, nije bilo mnogo toga da se vidi.

img_0847

Posle 3 grada i 18 sati puta usledila je dremka u kupeu – sledeća stanica grad gastosa na lepom plavom Dunavu.

 

Advertisements