Beč je bio grad koji je „visio“ u našim planovima, ali sam ja prilično želeo da odem, jer je u pitanju grad bogate istorije na Dunavu i šta tu može da bude loše. Ali…


wien-hauptbahnhof
Wien Hauptbahnhof

***Crni tekst je pisao Nikola

***Tekst plave boje je pisao Đorđe

Prvi dodir sa Bečom je bio metro. Bez želje da išta insuiniram, ali organizovanost metroa je takva da bi se stranac na psihoaktivnim supstancama snašao bez problema. Gde god da se osvrneš stoje natpisi i putokazi za stanice, a sam metro je japanski tačan. A unutra… Sediš između Azijata, crnaca, lokalaca i Balkanaca. Jednom rečju – multikulturalizam.

Uz mapu, koju smo skinuli u kafeteriji u Sloveniji, hodali smo mračnim ulicama Beča i nabadali smeštaj kod našeg ženskog domaćina (hvala Maro   🙂 ). Locirali smo stan, upoznali se sa ukućanima i polako pripremali za odmor.

Pošto je naša domaćica radila neku kasnonoćnu smenu, a njena cimerka bila preokupirana nekim učenjem, mi smo se okupirali krevetima i pravedničkim snom, posle više od 24 sata puta.

Obezbeđena su nam dva kreveta i topao tuš – suštinski sve što je jednom bekpekeru potrebno za refresh posle dugog dana. Utonili smo u dubok san, u tom momentu ne baš sasvim svesni značaja privatnog toaleta i udobnog kreveta.


Naviknuti na život u zemlji sa najvećim brojem pekara po glavi stanovnika, izašli smo iz stana, misleći da sa doručkom neće biti problema. Iako u Beču živi ogroman broj Srba, mi nismo uspeli da nađemo ništa bolje od curry-wursta za oko 4 evra. Ako vam kažem da smo ručali kebab odnosno nudle za oko 5e (uzmite nudle, hranljivije su, a dobijete isto meso koje ide u kebab), shvatiće te da je 10e za hranu na ulici za jedan dan, jednostavno previše.

Jedna muka rešena, ostala je još jedna. Iako smo na sebe navukli najtopliju garderobu koju smo poneli, to nije bilo dovoljno da se odupre vetru koji je šibao konstantno. Bio je to onaj vetar koji naglo priđe, zavuče se ispod garderobe, opipa te i onda izađe. Osećao sam kako se ježim ispod majice, debele dukserice i kožne jakne. Iz pomenutog razloga se dalji deo obilaska grada sveo na kombinovanje pešačenja i gradskog prevoza kako bismo se malo ugrejali. Beskućnici iz tramvaja dvojke, razumemo vas potpuno!

U prvom naletu smo obišli sve glavne turističke znamenitosti. Za razliku od „normalnih“ gradova, Beč nema jedan glavni trg sa spomenikom konju, pa da se zna gde je sam centar, već je kad se pogleda mapa prepun platz-eva i gomila metro stanica ima tu reč u nazivu. Stephenplatz nam je izgledao kao da je geografski u centru pa smo njega prvog obišli.

Na Stephansplatzu se nalazi čuvena katedrala Svetog Stefana. Atmosfera – standardna za ovu vrstu atrakcije. Impresivna građevina, puno turista, konji i kočije, ulični svirači na verglu… i mocart kugle 🙂

Navikao sam da je trg veći otvoren prostor, ovaj je ipak popunjen velikom lepom gotičkom crkvom i okolnim turistima, tako da je nama Karlsplatz ipak ostao upamćen kao omiljeni, tu ima gde da se izgluvari.

stephansplatz
Stephansplatz

Provrteli smo se po trgu dovoljno da “upijemo vajb”, a potom uputili ka platzu Marije Tereze, kao i Heldenplatzu. Usput su nas pozdravlili spomenici Getea i Gutenberga.

Obišli smo sve muzeje u okolini Trga Marije Terezije, doduše samo spolja. Mislim da je riječka grupa Let 3 u spomeniku Mariji Tereziji našla inspiraciju za svoj spomenik „Angela Merkel sere“.

fotojet-collage
Liče? Ili ipak ne?

Slikali smo se i pored zgrade parlamenta (lepa zgrada), došli do Šonbruna i shvatili da je to preskupo, i da, ako se dobro sećam, smo kupili kartu trebalo je da sačekamo 2 sata da započnemo svoju posetu.

Situacija sa turistima kod palate Schönbrunn bila je još intenzivnija nego na poznatim bečkim trgovima. Stotine ih je selfijalo na prostranstvu ispred velike žute palate, a skoro još isto toliko čekalo u redu za karte za muzej. Mi smo se odlučili da obiđemo vrt iza palate.

Beg od vetrometine smo potražili u muzeju tehnike. Pretpostavljam da muzej istorije jedne zemlje nije baš uporediv sa muzejom tehnike druge zemlje, ali posle interaktivnosti, i korišćenja modernih tehnologija koje sam viđao u Muzeju istorije Srbije, pogotovo na izložbama posvećenih stogodišnjici prvog svetskog rata i Mihajlu Pupinu (ova traje do kraja 2016. posetite je obavezno), od muzeja tehnike glavnog grada Austrije sam očekivao više. I tada smo doneli pravilo da nema više poseta muzejima, (koje smo posle prekršili samo jednom, posetivši muzej piva u Pragu) i otišli u pivnicu, konačno.

Napomenuo bih da smo, iako svršeni studenti, uspeli da kupimo studentske karte po povoljnijoj ceni pokazavši EYCA karticu. Za sitne prevare ove vrste se definitivno isplati izvaditi karticu pred put. Što se tiče samog muzeja, od onoga što se danas podrazumeva pod tehnikom smo videli najmanje. Veći deo vremena proveli razgledajući vozove, različita postrojenja i isprobavajući interaktivne eksponate.

muzej-bec
Umetnička iz muzeja

Dan smo završili kako valja – obišli smo spomenik Sovjetima i fontanu Hochstrahlbrunnen, sačinjenu od čitavih 365 prskalica koje predstavljaju dane u godini. Ta znamenitost je bila usputna stvar ka pravoj destinaciji – pivnici (a ujedno i pivari) Salm Bräu, u kojoj smo sa uživanjem popili njihovo Märzen pivo.

hochstrahlbrunnen
Hochstrahlbrunnen

Drugog dana smo posetili Prater, kojim se nismo provozali, univerzitet koji je bio prazan k’o da vlada kuga (neradni dan) i reku. Centar Beča je prilično daleko od Dunava, i rekao bih da Beč nije baš grad na reci, ali tu je Beč na vodi sa kulom, hotelom sa 5 zvezdica i šoping molom. Za razliku od projekta Beograd na vodi, koji će povećati posetu našem gradu, Beč na vodi uopšte nije zanimljiv turistima.

Ljubiteljima filmova Richarda Linklatera bi Beč bio interesantan jer se upravo u njemu snimao Before Sunrise. Šetajući Prater parkom i prolazeći pored panorama točka, prisećao sam se scena iz filma i romantično se držao sa Nikolom za ruke. Okej, ovo za ruke sam slagao.

Iz dosade i zbog lošeg vremena smo se prošetali do kraja jedne metro linije, gde smo se nadali da postoji jezero, mapa je tako rekla. Ali to je ipak bila bara u pustari (Seestadt) oko koje grade neko naselje. Zatim smo se opet vratili do centra, ponosno ručali na Karlsplatzu i zatim gde smo otktili radnju koju drži neki Turčin, koja je bila otvorena i prodavala pivo.

Taj ponedeljak ću pre svega pamtiti kao dan hrane u Beču. Najpre zbog činjenice da smo na Karlsplatzu, ispred moćne crkve svetog Karla, jeli paštetu i ‘leba i sve to zalivali pivom. Kulturno smo se uzdizali i moralno spuštali dok smo švajcarcima mazali karneks na sred trga obasjanog suncem. Doživljaj je bio fenomenalan, sa punim pravom smo se osećali kao najveći carevi u Beču u tom momentu.

karlsplatz
Karlsplatz

Naredni gurmanski događaj je bilo otkrovenje nečega što se zove lahmaćun. U pitanju je arapski specijalitet koji izgledom podseća na pizzu, a ukusom na istok. Mene, kao velikog ljubitelja ljute i začinjene hrane, je ova stvar oduševila. Bio sam vrlo zahvalan što  smo zaobišli wursteve i donere, a umesto toga naleteli na tradicionalno odevene žene koje punom parom mese lahmaćune. Par lahmaćuna i pašteta kasnije i Beč je već ostavljao mnogo bolji utisak nego juče.

lahmacun
Lahmaćun
lahmacun2
Priprema

 

 

 

 

 

 

 

Vratili smo se u stan gde smo sa domaćicom podelili plen (pivo od Turčina) i flašu Maršala. Za one koje vole slatka poput Jegera npr, i Maršal je odličan, a i kakvo bi bilo piće sa likom Josipa Broza.


Opšti utisak o Beču je izmešan. Loše vreme u kombinaciji sa neradnim danima su stvari koje su nam malo pokvarile doživljaj. Grad definitivno ima šta da ponudi, ali nije raj za bekpekere. Beč vredi posetiti, ali pod uslovom da se boravak orijentiše više ka free tour-ovima i muzejima.

Sutradan nas je čekao put Railjet-om (zvuči egzotičnije nego što jeste) u pravcu dugo očekivanog Praga.

Advertisements