Već danima pokušavam da smislim metaforu za osećaj koji smo imali prilikom prelaska iz Austrije u Češku. Kroz glavu mi je prolazilo i:  k’o beg iz logora – dobro to je stvarno previše; osećali smo se k’o kod kuće – nismo krenuli na ovoliki put da bi se osećali kao kod kuće; k’o pušteni sa lanca – ne, nije ni to; k’o deca koja posle odlaska kod lekara dobiju sladoled – da, to je najpribližnije.


*** Crni tekst je pisao Nikola

*** Tekst plave boje je pisao Đorđe

Sad da se vratim još malo klišeima, dolazak u Brno img_20160517_173008posle Beča je stvarno bio neopisivo dobar osećaj, ali naravno to je sve subjektivno, nekome bi isto to bilo sranje. Ali da preporučujem posetu Brnu, preporučujem, čak i noćenje.

U Brno smo stigli Railjet vozom koji saobraća na relaciji Grac – Prag i obrnuto, što zvuči egzotičnije nego što jeste. U pitanju je običan, udoban voz bez kupea koji se kreće brzinama 120-200 km/h. No, o vozovima više u nekom drugom tekstu.

Ne znam baš iz kog razloga je Nikola demantovao egzotičnost voza. Možda jer je sentimentalno vezan za kupe i ispijanje piva u istom, a to u railjetu ne mere. Međutim, što se tiče opremljenosti, railjet je definitivno bio najbolji voz kojim smo se vozili na ovom putu. Poluprazne telefone smo punili na utičnicama, bili smo priključeni na WiFi i, dok je voz šibao 150+ km/h, mi smo sedeli za prostranim stolom na kome su ponosno stajale naše interrail karte. (poenta vožnje vozom nije u utičnicama i wifiju 😛 prim.Nik.)

Odmah po dolasku u Brno osetili smo neku potpuno drugačiju atmosferu, grad je prepun

img_20160517_132143
Čak je i Đole ostao živ

ljudi koji žive, rade i studiraju u istom, što je i logično, nije baš u pitanju turistički popularno mesto. Krenuli smo od železničke stanice ka centru i pored oduševljenosti brojem ljudi na ulici, lepotom Čehinja, fasciniralo nas je i da se pešačka zona deli sa tramvajima, i to bez ikakvih žrtava.

U momentu kada smo izašli sa železničke stanice, obojici nam se instant stvorio kez na licu. Ne postoji jedan ili par specijalnih razloga zbog čega smo bili baš toliko srećni. Grad je jednostavno šibao pozitivnu energiju, a mi smo je bez otpora upijali.

Stižemo do glavnog trga, kod konja, jel te, gde otkrivamo da su Česi relativno perverzan narod. Aplikacija koju smo koristili nam je rekla da se sa glavnim spomenikom treba slikati, tako što se stane ispod njega i gleda ka glavi konja, što izgleda ovako:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Racionalno gledano, Brno je deo standardnog paketa srednje velikog evropskog grada – železnička stanica je blizu centra, poseduje par interesantnih spomenika, stari grad sa (gotičkom) crkvom, tramvaji šibaju po pešačkoj zoni i slično. Međutim, ovaj grad ima šmek. Stvar koja me je posebno oduševila je što Česi znaju da naprave zajebanciju sa spomenicima. Pozdrav za genija koji je smislio foru sa konjanikom. Pored toga, ljudi su jako ljubazni i pivo je u najmanju ruku odlično.

Sledeća stvar koju smo uradili kako bi osetili ovaj grad i ovu zemlju na pravi način, kupili smo pivo u dragstoru, popili ga u parku i vratili flaše u dragstor i uzeili kauciju. Zatim smo se kroz neki park popeli na vrh grada gde je glad prevladala pa smo se spustili u pivnicu Starobrno gde smo otvorili sezonu ždranja po češkim pivnicama i restoranima. Posle odličnog obroka zalivenim odličnim pivom, smogli smo snage da se opet majemo po brdima drugog po veličini grada u Češkoj i detaljno obiđemo Katedralu svetog Petra i Pavla, građevinu koja iz svih uglova posmatrano dominira nad gradom. Prošetali smo i kroz gradsku pijacu i spustili se na polaznu tačku. Boravak u Brnu je proleteo, bilo je vreme za put u Prag, grad o kome sam maštao još od kada sam popio prvo pivo.

Ushićenje nam nije skroz pomutilo razum i znajući da nam je sledeća stanica mnogo turističkiji grad, ispali smo pametni i zamenili pare po povoljnijem kursu i uputili se ka kolevki Staropramen piva. Krenuli smo za Prag.


praha hlavni nadrazi
Praha hlavní nádraží

Prag sam obišao na maturskoj ekskurziji. Lepo iskustvo. Mlad i zelen, bio sam ubeđen da sam tada degustirao dosta piva. Ah, kako sam samo naivan i trezan bio.

U Pragu smo imali prvo na ovom putovanju, a i prvo ikad, iskustvo sa hostelom. Imali smo
ogromnu sreću prilikom izbora hostela jer pored gomile koji nude besplatan wifi, besplatan doručak, besplatan čaj, kafu, besplatne peškire, ovaj je nudio besplatan roštilj i tu je naša potraga za hostelom počinjala i završavala se. Imali smo još veću sreću da je ovaj izbor bio potpuno ispravan, jer je ovo bio najbolji hostel u kom smo bili na putu. Recepcioner koji prvo veče provodi sa nama pričajući najbizarnije događaje iz hostela, a uz to je uvek znao da nam odgovori kada nam je trebala neka korisna informacijIMG_1022.JPGa o gradu, ekipa sa kojom se kvalitetno lokalo, obilan doručak, dragstor prekoputa koji radi non-stop, mada je i pivo u samom hostelu bilo prilično povoljno (a dvaput nedeljno u određeno vreme bude i happy hour kada je isto ko u dragstoru), dobra cena, fina lokacija, malo dalje od centra, ali sa dosta klubova u okolini, i naravno roštilj, sve u svemu svaka preporuka za hostel Elf.

Sa železničke smo se zaputili ka našem prvom hostelu na ovom putu – hostelu Elf. Dolazak ispred hostela, penjanje uz stepenice ka šarenim zidovima iscrtanim muralima. Izlazak na terasu. A na terasi… U toku je happy-hour. Gomila mladih ljudi, sa svih strana sveta, bleji i ispija velike količine piva od desetak kruna (50 din). Check-in kod ludog recepcionera, smeštanje u osmokrevetnu sobu. Ja na spratu, Nikola krevet odmah ispod mene. „Ovo će biti ludo“, pomislio sam, a u meni su se naizmenično smenjivao osećaj potpune sreće sa osećajem „nemam blage šta se dešava, ali je do jaja“. Valjda je ovo podrazumevano za prvo hostel iskustvo.

U Pragu smo bili 3 cela dana, i kada se pogleda mapa moglo bi se reći da smo za svaki deo šireg centra grada odvojili jedan dan, no utisak je da je za Prag potrebno mnogo više, pogotovo ako želite da ga upoznate van klasičnih turističkih atrakcija. Ovde sledi rečenica koju ću verovatno mnogo puta napisati: „prvog dana smo obišli sve najpopularnije turističke atrakcije“, ali postoji nešto što izdvaja obilazak turističkih atrakcija Praga od ostalih gradova, a to je što ta tura izgleda ovako:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Dan u Pragu se svodio na obilazak grada u sopstvenoj režiji sa limenkom ili flajkom piva u ruci. U tom momentu nam free-tour nije bio poznanica, pa nam je zvučalo prilično čudno kada su nam cimerke iz hostela pričale kako su ceo dan proveli sa nekim tamo vodičima. Prva destinacija obilaska je bio prelepi glavni trg sa astronomskim satom. Trg nije baš onakav kakav sam ga ostavio 2009. godine. Sada vrvi od turista, segweya i selfi štapova. Đorđe iz gimnazije ga pamti kao kaldrmasto prostranstvo na kome se jedu poveće kobasice sa senfom. I kao mesto na kom ti usred bela dana crnci prodaju gandžu. Ali, pored toga što se „iskomercijalizovao“, i dalje mi je predstavlja pravo uživanje da prođem tuda i nekako ću uvek taj trg prvo vezivati za Prag.

Obišli smo stari grad, onaj trg, pa onaj drugi sa astronomskim satom, Karlov most i onaj drugi, Lenonov zid, zamak i sve što ide uz njega… sve to za jedan dan, i sve to izgleda sjajno, ali je sve prekriveno grupicama (japanskih) turista, pojedinaca ili parova koji se krevelje iza selfi štapa, i onih ljudi koji oće da ti uvale segvej. I svestan sam ja da je to prosta posledica da milioni ljudi razmišlja slično ko i ja, i želi da vidi šta Prag ima da ponudi, ali ja ću biti dovoljno licemeran da to kritikujem. Iako se i ja muvam tuda slikajući telefonom sve i svašta, ipak ne želim da to sve bude prilagođeno meni koji sam gost u tom gradu, a da se oko mene nalaze mesta napravljena da mi  uzmu pare, želim da osetim kako taj grad živi, ali stanovnici Praga (Pražani?) očigledno ne žive u ovom delu grada.

Prve večeri smo iskoristili lokaciju i ekipu u hostelu za upoznavanje noćnog života u okolini. Posle dobrog zagrevanja u hostelu, u ekipi sa dvojicom Nemaca, dve Španjolke koje studiraju u Škotskoj i dva Meksikanca odlazimo u neki klub na d’n’b.

Sobu smo delili između ostalog sa dve devojke – jednom iz Škotske, drugom iz Španije. Od ljudi sa kojima smo se još družili, bila su tu dva Nemca. Njih dvojica su bili pojave, razlika u visini im je bezmalo bila 20ak centimetara, a misija da se što više useru od alkohola i izdivljaju sa devojkama. Hostel, kao vid smeštaja, je takva stvar da se ljudi non-stop menjaju, pa smo bili u društvu i Francuza, Turaka, Čileanaca, Meksikanaca, Kanađana i još mnogih.

Zalazak sunca je bio znak da treba krenuti nazad ka hostelu. Tamo nas je obično čekala nova tura pristiglih turista i drinking game u službi socijalizacije i pripreme za izlazak. Iako nisam specijalni ljubitelj ove vrste „izgovora“ za lokanje, kada se zateknete za stolom sa potpunim neznancima, ovako neka igra dođe kao odličan metod za stvaranje opuštenije i prisne atmosfere. A onda svi zajedno u klabing klabing, zezanje do bola 🙂

Vole Česi dobro da se provode, samo im se klubovi baš osećaju na gandžu, sasvim regularno sami pušu buksne ko da su cigarete (disko). Može da se napravi očigledna razlika između klubova u centru koji su fensiji, za koje te saleću po ulici ne bi li te ugurali unutra i onih malo dalje.

Sama pomisao na noćni život u Evropi mi je izazivala uzbuđenje. Prag po ovom pitanju nije razočarao. U par klubova, koje smo obišli u okolini hostela, ušli smo bez problema i proveli se sjajno. Miris marihuane se širi čitavim klubom, prostori su manji i intimniji, a muzika koja se vrti prija čekiću, nakovanju i uzengiji. Tamo ćete zateći i turiste i studente iz drugih zemalja i lokalce. Jako mi se dopalo upravo to što su klubovi tourist-friendly, a opet ne postoje sa svrhom da se gomila stranaca izuserava vikendom i vrati svojim kućama. Kao što je slučaj u Krakovu, na primer.

Drugi dan smo proveli u opuštenijoj šetnji, laganom cirkanju pored reke i poseti muzeju piva. Da, morali smo prekršiti pravilo o poseti img_1045muzejima, ipak je u pitanju pivo. Mogu da kažem da sam više očekivao od muzeja, uglavnom se sve svede na čitanje o istoriji piva i procesu proizvodnje, ali posle degustacij
e 4 piva koja su uključena u cenu, mogu da kažem da se poseta isplati. S obzirom da smo morali na brzinu da iscirkamo, u veselijoj atmosferi smo nastavili šetnju trgovačkim delom centra Praga, to je onaj deo koji je u svakom gradu isti, sa istim brendovima. Drugi dan je bio i dan roštilja u hostelu, da li je potrebno naglasiti da je služenje roštilja počinjalo u pola 9, a da smo mi već od 8 sedeli pored istog i cirkali pivo. Srpska posla.

Po završetku obilaženja raznih Karlovih mostova, Lenonovih zidova, zamkova i pivskih muzeja, odlazilo se u restoran na neku mesnatu klopu i točeno pivo. Moj fokus je bio na gulašu jer, osim što je jako ukusan, u pitanju je kuvano jelo, a sve što se jede na kašiku je i više nego dobrodošlo na ovom tipu puta.

Treći dan smo stvarno zapičili gde retko koji tursita zađe. Obišli smo ostrvo Štvanice, na kom u principu nema ništa, veliki park Kralovska obora, koji stvarno jesIMG_20160520_173639_HDR.jpgte lep, ima i jezero i što jednom veelikom parku treba, zatim smo imali tu čast da vidim i veliku Staljinovu statuu na mestu gde je nekad bila, a sad je svratila na snimanje filma. Kad smo se skotrljali ka centru bili smo pregladni. Iako smo i dalje bili na početku puta u Pragu smo uživali za sve pare, 3 ručka u pivnicama odnosno restoranima, i mnogo piva. Mogli smo to sebi da priuštimo jer u Pragu to nije velika para, slično kao u Beogradu, a i stvarno vredi. U Češkoj se stvarno dobro jede i pije još bolje pivo. Ja sam trećeg dana konačno probao ćuvenu kolenicu, ko voli svoju hranu obilnu, masnu i slasnu ovo ne bi trebalo da propusti, posle toga će mu trebati određeno vreme ne bi li se nadisao vazduha. Kolenica se dobija sa nečim što liči na spravu za mučenje, ali na kraju mi se čini da to ipak ne služi ničemu, jedite malo viljuškom i nožem posle navalite prstima. Ni sa ostalim jelima sa roštilja nećete pogrešiti pogotovo rebarcima i krilcima, tako da preporučujem da negde uzmete neko mešano meso. I obavezno zalijte pivom.

Što se piva tiče, za razliku od Nemaca i Belgijanaca, Česi prave pivo slično našem, odnosno uglavnom lagere i pilsnere, samo 10 puta bolje. U restoranima najčešće služe Pilsner Urquell i Kozel, ali svratite u market i kupite sve što vam padne pod ruku, teško možete pogrešiti, Branik je najjeftiniji a sasvim odličan. Iako sam očekviao da mi Staropramen neće biti zanimljiv jer ga ima i kod nas, ta dva piva osim imena nikakvu sličnost nemaju, a Staropramen nefiltrirani je pivo koje je ostavilo najjači utisak na mene u Pragu.


Liberalnost i raznolikost Praga me je oduševila i mislim da je ovo pravi dragulj istočne Evrope u koji treba otputovati kad god se pruži prilika. Bilo da želite da divljate, obilazite znamenitosti ili kombinujete oba. U usta smo stavili poslednje hostelsko parče hleba sa salamom, natakli bekpek na leđa i, uz Branik i Staropramen, uputili na voz ka Minhenu.

Toliko o Češkoj kuhinji, a i Pragu uopšte vreme je za malu promenu i put na jugozapad, u Bavarsku, zemlju kobasica i pšeničnog piva.

Advertisements