Svanulo je jutro kada je trebalo napustiti dragi nam Prag i uputiti se ka jugu Nemačke. Alarm na mobilnom telefonu je zazvonio nešto pre 9AM, i samo par snuzova kasnije smo već gurali pidžame na vrh bekpeka i hitali na doručak. Ošamućeni od sinoćnog divljanja po Acropolis klubu, zurili smo u prazno i žvakali tost hleb sa salamom i po kojim parčetom svežeg krastavca.

Ovo je prvi tekst koji pišem pod uticajem kafe i slatkiša, a ne piva kao inače, tako da ako ne valja žalite se mojoj mami, ona mi je skuvala. Gde smo stali? A da, put u Nemačku.

Iz nekog razloga, tog 21-og maja je za destinaciju između Praga i Ninberga bio zadužen autobus, a ne železnica, što nam je palo teže nego što sam očekivao.

Glavna odlika puta iz Praga u Nemačku, tačnije u Ninberg (koji se ustvari zove Nirnberg, ali ko to tako izgovara isto kao Marlrboro) je da smo išli autobusom. Ovo je prvi od dva puta da smo između neka dva grada koristili autobus. Ovog puta smo bili primorani jer zbog radova ili neke varijante isplativosti ovuda saobraća bus u organizaciji nemačkih železnica. Drugi put je bilo našom odlukom, otom potom. Ovo je bitno naglasiti jer je vožnja autobusom, pogotovo u razvijenim zemljama, užasna u odnosu na voz, pre svega jer je u istim takvim zemljama voz brži, a drugo konkretno u ovom primeru, dok bus izađe iz grada preko 72 semafora, 89 skretanja i 141 propuštanje pešaka, voz je već 30 km daleko. Kako je ta vožnja uticala na nas možete videti na fotografiji ispod.

IMG_1080.JPG

Dok u pozadini možete videti klasičnog Nemca, iako se ne vidi, verujte mi imao je bele čarape i sandale, ok nije. Ali tu je negde. Čovek je u stavu mirno podnosio put, dok sam se ja vrteo ko dete od 4 godine.


IMG_20160521_182121_HDR.jpg

Stigli smo u Ninberg. Izašli smo sa železničke stanice i spazili gomilu ljudi kako užurbano hita ka centru. Mmm, i Nemice 🙂

Posle oko 4 sata vožnje bus nas je istovario ispred železničke stanice u Ninbergu, gde smo odmah imali upoznavanje sa tim kako izgleda čuvena Nemačka (medicina je najbolja na svetu). Ja sam o Nemačkoj imao stav kao i svaki prosečan Srbin, red, rad i disciplina, samo što bih ja dodao i dobro pivo koje Nemci loču (posle 4). I tu sam bio u pravu, na stepenicama ispred železničke su sedeli mladi i cepali zidarca. Što je, videćemo kasnije, sasvim normalna pojava širom Nemačke, znaju ljudi, pivo je iz stakla.

Druga stvar u koju smo se takođe uverili to je da Nemice izgledaju onako kako ih zamišljamo, lepe, plave, sisate i u narodnim nošnjama (valjda sise dolaze sa nošnjom, šta znam), nisu nosile pivo, da jesu verovatno bi i dalje bili u Nirnbergu.

Tradicionalim crno-belo-crvenim haljinama, u kombinaciji sa plavom kosom i kikicama, retko koji mužjak može da odoli. Sve su bile u nekom pokretu i akciji, nosile su korpice pune slatkiša, balone, šarene transparente i širok osmeh na licu. Ninberže, već te volimo.

_mg_9845
Gde ste, Srbi? 😉

Uz upoznavanje srži nemačke nacionalnosti na železničkoj stanici da dodam da automat za ostavljanje rančeva ne vraća kusur, a automat za wc vraća, zlu ne trebalo.

Ninberg, iako grad od preko pola miliona stanovnika, pre odaje utisak poveće varošice nego grada. Sve je nekako lokalnog karaktera, kao da se većina ljudi međusobno poznaje i nema onog gradskog pritiska. Došli smo do Lorenzplatza i istoimene crkve na njemu koja je sačinjena od dve visoke kule. Nedaleko odatle se nalazila i pijaca. Beograd i Srbija definitivno imaju drugačiji pristup kada su pijace u pitanju. Kod nas nema tih finih pijaca sa platnenim tendama usred centra grada. U Ninbergu smo zatekli jednu takvu, baš kao što smo zatekli i u centru Zagreba i Ljubljane. Iz centra grada se brdašce sa zamkom jasno videlo u daljini, te smo krenuli ka njemu.

Ninberg je grad koji se tačno uklapa u prosek nemačkih gradova, fin, sređen, malo starog grada i to je to.

Nedugo nakon što smo prešli most nad kanalom reke Pegnitz, zaustavile su nas tri devojke nudeći nam nešto iz svojih belih pletenih korpica. Naleteli smo na buduću mladu i njenu svitu koja ide po gradu i prodaje neka mala alkoholna pića, to je kao neki običaj. Bekpekovi su nam bili negde u ormarićima na stanici, te su devojke razgovor započele na nemačkom misleći da smo njihovi. ALT + Shift i jezik je instant promenjen na engleski. Shvatili smo da devojke slave jer se jedna od njih udaje, a ono što drže u korpicama su zapravo unučići alkoholnih pića. Mi kao naivni mladi momci željni da pomognemo odrešili smo kesu, nek je sa srećom.

Još jedna upečatljiva stvar iz Ninberga je da smo ždrali vijetnamsku hranu – ko jebe Nemce  kad ne znaju da prodaju svoju. O tome će Đole više da napiše, verujem, on je bio oduševljen tom činjenicom.

Nikola je bio mišljenja da se treba što brže nahraniti i za što manje novca. Ja sa tim predlogom obično nemam problem, ali sam šetajući ulicom zapazio malenog Vijetnamca kako mi se smeši ispred restorana njihove nacionalne kuhinje. A prokleto sam želeo da probam vijetnamsku goveđu supu sa nudlama, poznatiju kao pho. Nagovaranje je uspelo, vrlo brzo smo uživali u porcijama kuhinje jugoistočne Azije. Koliko je Vijetnamac bio mali, toliko su porcije bile velike, te se Nikola na kraju ipak složio da izbor za klopu nije bio loš.

img_1087
Pho

Sledeći grad je bio Minhen u kom smo imali obezbeđen smeštaj kod mog ujaka (hvala puno Aco! 🙂 ). Ujak je sa porodicom otputovao na sever Nemačke, na nama je samo bilo da mu se javimo na dan polaska kako bi nam dao uputstva gde da pokupimo ključ od stana. Posegao sam za mobilnim telefonom kako bih ga pozvao i primetio da nemam domet. Resetovao sam telefon, vadio bateriju, vadio karticu… Ništa od navedenog nije pomoglo. Kartica je bila mrtva, te sam ostatak puta proveo spokojan kada je roming u pitanju, ali sam isto tako bio svestan da nema razdvajanja od saputnika. Život ume da bude i dobar i okrutan u isto vreme. Nakon više od decenije, ponovo sam stao za telefonsku govornicu i okrenuo ujaka. Nikola je stajao do mene, pratio monohromatski ekran govornice i ubacivao novčiće svaki put kada se kredit spusti blizu nule. Ujakovu tajnu o tome kako naći sakriven ključ nećemo otkrivati, samo ćemo reći da su sva uputstva primljena k’ znanju i da smo mogli ići i popiti bavarsko pivo za posle ručka.

Posle neuspešnog traženja marketa (mislim da nije bila nedelja, samo jednostavno nema) i uhođenja neke devojke, završili smo na livadi gde se održavao „beer fest“, i uživali u jednoj od omiljenih disciplina, a to je ispijanje piva na zelenoj površini. Mislim da ceo tekst može da se napiše o našem i nji’ovom odnosu prema zelenim površinama, iako naše izgledaju ko da ih je pregazilo ne znam ni ja šta, a njihova zelena ko na pozadini za Windows XP, kod nas je sedenje za travi rezervisano eventualno za „prljave metalike“ dok na zapadu na travi sede svi od hipika do japija, a provesti tamo pauzu za ručak ili nedeljno popodne uobičajena je pojava. Dok su ljudi oko nas igrali fudbal, dobacivali se frizbijem, svirali gitare ili se samo izležavali, mi smo stukli po jedno skupo i odlično pivo i zaputili se ka železničkoj i vožnju čuvenim ICE-om ka Minhenu.

img_1094

Löwenbrau u Srbiji je, po mom mišljenju, jedno od lošijih piva na tržištu, ali u Ninbergu je to potpuno drugačiji napitak. Sedeli smo onako evropski na travi i sa slašću degustirali dva pšenična “lava”. A šta bi drugo radio u Bavarskoj.


img_20160524_093420_hdr

Po stizanju u Minhen, odmah se spuštamo u metro i pičimo ka periferiji gde smo ovog puta bili smešteni u stanu kod Đoletovog ujaka. Specifičnost ovog smeštaja je bila da smo zavisili samo o sebi, i to u prvom momentu sjajno koristimo da se malo raspakujemo, istražimo šta nudi Minhen te subotnje večeri, i uz Beherovku zaputimo se u neki klub.

Krećemo relativno kasno, da ne kažem taman, metro u Minhenu radi praktično celu noć, što je odlično za povratak, u oba smera smo se herojski prošvercovali, bez posledica. Tako da ako hoćete da uštedite s obzirom da je jedna karta 2.7e, to može, samo nemojte posle rekli nam Nikola i Đole.

Za naše dobro raspoloženje je bila zadužena travarica iz Češke, te je mršava indie muzika, koja se vrtela u klubu Strom, bila podnošljiva. Atmosfera i klub su nešto nalik našim Kišobran žurkama, samo je sve dosta mirnije.

Izlazak u klub nije jeftin, ali uz dobro zagrevanje može da se preživi, ulaz + jedno pivo naginje ka 10e po čoveku. U Nemačkoj je vrlo česta pojava baba sera, čime se uglavnom bave crnci, ali i to je neki trošak prilikom izlaska.

Kako se bližio 24. sat nespavanja, tako nam je klapna polako počela da pada i odlučili smo da krenemo na jutarnji metro. Do centra smo došli bez pomoći digitalnih sprava. Nikola je bio pospaniji, pa je meni prepustio dalju orijentaciju i nabadanje prave metro stanice. Verujući u Google mape, žiroskopski GPS i svoje orijentacione sposobnosti, samouvereno sam nas vodio ka stanici na kojoj ćemo uhvatiti naš prevoz do kuće. Pešačili smo 20 minuta i… pa, vratili smo se na isto mesto odakle smo krenuli, na Marienplatz. Osećaj bespomoći nas je obojicu uhvatio. Bili smo umorni, izgladneli, vreme je već krenulo da se kvari, a nismo imali pojma kako i kada ćemo stići u stan. Ipak, nakon nekog vremena smo se snašli, locirali pravu stanicu i pokretnim stepenicama sišli u metro. Tamo smo se zaleteli u prvu pekaru koja je radila i pojeli najgoru perecu u Nemačkoj, a verovatno i šire. Čekanje prevoza je delovalo kao čitava večnost. Nikola je za to vreme imao one mini ture sna u kojima spavaš 3 sekunde nakon čega ti padne glava, ti je podigneš i nastaviš da spavaš. Šuštanje se čulo iz tunela, metro je stao ispred nas i otvorila su se vrata. “Nemoj slučajno da zaboraviš ranac, Đole”, promrmljao je Nikola i glavom pokazao u smeru klupe sa koje smo ustali. Iako sam znao da nisam poneo ranac u izlazak, ipak sam pogledao ka klupi. Nije bilo nikakvog ranca. Osmehnuo sam se i ušao u metro sa halucinirajućim drugarom.

Dobra stvar u vezi sa tim što smo imali stan za sebe je što smo se iscimali da prvi put na ovom putu operemo deo stvari, a loša strana toga je da smo spavali do 12, razvlačili se do 2 da to uradimo i bar do 4 da krenemo da upoznamo grad.

Ovde smo se pokazali kao pravi odrasli momci i domaćini. U trosobnom stanu smo imali prilike i da peremo i da kuvamo. Nakon pređene petine puta, dobar deo stvari nam je već bio prljav, te nije bio nikakav problem iskoristiti nepresušno znanje nemačkog iz osnovne i srednje škole, dešifrovati uputstvo za veš mašinu i obrnuti dve ture veša. A u međuvremenu, dok veš mašina centrifugira, u kuhinji se na tiganju okreće beli wurst i lagano ispija Paulaner. Divota.

Na sreću kraj je maja, dan je dug, a ova nedelja nam je podarila i temperaturu preko 20 stepeni, pa smo do grada otišli biciklima. Bicikl je vrlo korišćeno prevozno sredstvo u Minhenu, staze postoje u većem delu grada i uglavnom su potpuno odvojene od pešaka i automobila. Put nas je vodio kroz Englishergarten, najveći park u Minhenu, koji u najtoplijem danu do tada u 2016. bio prepun.

Ne znam sa čim bih mogao da uporedim Englisher Garten. Park je zaista ogroman i nama je na točkovima trebalo bar 15-ak minuta da ga prođemo. Umerenim tempom smo pedalali kroz centar parka vozeći šljunkovitom stazom i pazeći da se ne sudarimo sa gomilom drugih biciklista. Izgledalo je otprilike kao da se održavala biciklijada na Košutnjaku. Ili ipak ne. Engleska bašta je mnogo više od toga, imaju kanalić-potočić koji ide kroz ceo park, surfovanje na istom, pagodu (?), razna dešavanja, iće i piće.

IMG_1116.JPG
Ovo i Beach Boys-i

Mislim da smo se nekoliko puta i izgubili, ali to nam je iovako išlo od ruke u ovom gradu. Nakon parkiranja negde u civilizaciji, uži centar obilazimo peške, i prva stvar koju kapiramo je da smo stigli tačno na kraj Bajernove proslave duple krune. Bajern je u finalu koje se igralo valjda u Minhenu noć pre, viđali smo ljude sa šalovima kad smo došli, pobedio Dortmund. A mislim da je i titulu već matematički obezbedio sa milion bodova prednosti. Proslava se odvijala na centralnom trgu, prostor je bio ograđen, ljudi koji su pretresani prilikom ulaska već su se razilazili, bina se polako razmontiravala, a mi smo bili razočarani nedostatkom štandova sa pivom i kobasicama. Pa kako, majku mu?!

Bilo je već vreme ručku, a usledilo je novo razočarenje, u centru Minhena nema ništa što bi ličilo na domaću, jeftinu brzu hranu, tako da završavamo u Meku, al’ dobro, imali smo dogovor da svaki od internacionalnih lanaca brze hrane možemo da posetimo samo jednom. U Minhenu nedeljom benzinske pumpe najviše profitiraju jer su jedini oblik marketa koji je otvoren, načekali smo se bar 10 minuta ne bi li kupili pivo, ali to je bila jedina opcija. Čak smo i u povratku iz grada svratili do benzinske blizu stana, ne bi li kupili kakvu smrznutu hranu, dobro je pa pumpe imaju to.

Na Odeonsplatzu smo se našli sa drugarom sa fakulteta i njegovom curom. Njih dvoje, inače master studenti tehničkog univerziteta u Minhenu, su se pojavili sa piknik torbom punom weissbier-eva i ponekim helles-om. Sedenje po lokalima definitivno nije bilo potrebno ni uzimati u razmatranje, pa smo se vratili u divni Englisher Garten, zaseli na travu dabome i ispričali se sa njima.

“Hoćemo vas videti ponovo, još sutra smo ovde…?”

“Eh, Đole, nije ovo FON, ovde ima da se uči, moramo kući da radimo neke domaće.”

Ah, to nemačko obrazovanje… 🙂IMG_20160523_204006_HDR.jpg

E, pošto sam ovaj dan vrlo detaljno opisao, drugi ću da zbrzam jer baš ništa nismo radili. Posle najlepšeg dana, sledećeg je padala kiša ceo dan, mi smo sušili veš unutri, spremili ručak, gledali Munje, po 1000. put, i naterali se izađemo do najbližeg kafića na po jedno. Ujutru još malo švercovanja do železničke stanice i nastavak na zapad ka gradu sa jednim od najprometnijih aerodromom u Evropi.

Rajsferšlusi ranaca sa čistom garderobom su se polako zatvarali. Štutgart, Manhajm i Franfkurt su nas čekali.

Advertisements