Situacija standardna. Nakon uspešnog trčanja na voz, uglavnom prazan kupe, par limenki piva, kompozicija klizi na sever prvo dolinom Vltave koja se kod mesta Mjelnik (češ. Mělník) uliva u Elbu (češ. Labe) koja nastavlja istim pravcem ka Nemačkoj. U nekim ranijim planovima sam i planirao da posetim samo ušće ove dve reke, nije da je nešto spektakularno, ali to je valjda posledica odrastanja u Beogradu.
Moja današnja destinacija bio je grad Dječin (češ. Děčín), poslednji grad pred granicu sa Nemačkom i najveći grad u okolini Nacionalnog parka Češka Švajcarska (češ. Národní park České Švýcarsko). Ispostaviće se kasnije vrlo lep klasičan češki gradić koji ima dva centra sa obe strane Elbe, gomilu pivnica, nekoliko supermarketa i ostalih osnovnih stvari kao što su prodavnice vrata i prozora. Prva ideja za posetu ovom gradu je i nastala sa jednog videa na fejsbuk profilu Čeških železnica, dok je na konačnu odluku uticalo to što sam u kampu koji se nalazi na obali reke i ispod vrlo promentog puta našao najjeftiniji smeštaj u okolini pomenutog nacionalnog parka. Pošto nisam imao svoj šator, ovaj kamp je nudio vrlo zgodnu opciju bekpekerskog šatora, u kojem vam je obezbeđen dušek, jastuk, jorgan, priključak za struju. No, ipak dobar deo prve noći sam proveo u razmišljanju da li je drugi dan jeseni ipak prekasno vreme za noćenje u šatoru na severu Češke.
Nakon noći sa promenjivim uspehom spavanja, do izražaja dolazi jedna od mojih glavnih osobina prilikom individualnih putovanja – donošenje glupih odluka, praćenih pogrešnim postupcima. Probudio sam se ubeđen da autobus koji bi trebalo da me odveze do nacionalnog parka kreće u 08:44, kada sam došao na stanicu ispostavilo se da on kreće u 08:11, a u nacionalni park stiže u 08:44. Na sreću ova glupost me nije skupo koštala, druga linija do istog mesta je imala polazak oko 09:20. Prvi dan sam odredio za obilazak glavnih znamenitosti, što je na prvom mestu Pravčická brána, najveći prirodni kameni luk od ovog tipa stena u Evropi. Jedna bitna stvar kada je u pitanju kretanje u prirodi u Češkoj, 1938. godine Čehoslovačka ima najduže obeležene staze na svetu, a sistem koji koriste nastao je 1889. kada je crvenim markerima obeležena prva staza. Danas, taj sistem se koristi u mnogim državama širom sveta, Češka više nema najduže obeležene staze, ali ima jednu od najgušćih mreža pešačkih staza na svetu. Oznake su očuvane, a staze se mogu naći i u digitalnom obliku npr. na mapy.cz. Što kretanje kroz prirodu čini mnogo lakšim. Kod same Pravčicke brane nalazi se i restoran i kiosk za pivo i kobasice, odakle puca prelep pogled na sve strane sveta. Da ne pokušavam da opišem, fotke su ispod.
Nakon prve znamenitosti, spuštam se do gradića Hrensko za koji mogu reći da je centar nacionalnog parka. Sladak gradić na rečici Kamenici koja se na obodu grada uliva u Elbu. Hoteli, pansioni, restorani, i ako je nekome nedostajalo šetalište kao na moru, red kineskih prodavnica sa torbama, majicama sa natpisima, peškirima, cd-ovima, i svime što možete zamisliti u Paraliji. Češka Švajcarska nije Švajcarska samo po lepoti prirode već i po cenama u restoranima, dok u nekim mestima u okolini Brna možete naći dnevni meni (supa + glavno jelo) za 99 kruna, ovde ga nema, i ako ga nađete stoji 199 kruna. Ali šta je tu je, na odmoru sam, izabrao sam jedan od restorana koji se najviše reklamirao po mestu, u debeloj hladovini ispod litice, gde sam se uspešno izborio sa supom od belog luka, knedla punjenim dimljenim mesom (tu je velika borba bila) i ekstrahmeljenim nefiltriranim Staropramenom. Nemački turisti kojih ima više nego Čeha mogli su se osećati kao kod kuće uz hitove Basshuntera i Eifela65, a ja sam dobio kratak povratak u srednju školu.
Nastavak šetnje, uz kiselu vodu ne bih li nekako svario ručak, me je vodio uz reku Kamenicu, za čiju okolinu bih, da sam objektivan, rekao da je lepša od reka Stare planine. Provozao sam se i nekom gondolom, vodič je naizmenično na češkom i nemačkom objašnjavao imena i likove stenčuga pored kojih smo prolazili, morao je nešto da smisli za 110 kruna koliko košta polučasovna vožnja. Pvi dan pešačenja sa pređenih 23km završio sam u mestu Janov, nakon posete jednom od najvećih vidikovaca (češ rozhledna) koji sam do sada video. Rozhledna je možda preciznije osmatračnica, iznad mnogih naselja na pomenutim pešačkim stazama nalaze se na razne načine građene (drvene, betonske, čelične) osmatračnice koje u današnje vreme uglavnom služe putnicima da se zagledaju u daljinu. Nakon čekanja autobusa u trajanju od dva piva vratio sam se u Dječin, i drugo veče spavao kao top.
Što je dovelo do toga da se narednog dana bez problema probudim pre 7 i krenem ponovo putem Češke Švajcarske. Polazna tačka, ponovo stanica Hrensko Mezni Louka, odakle počinje nekoliko pešačkih staza. Ovog puta sam otišao do Male pravčicke brane, koja je dosta nepristupačnija od velike, ali je pogled jednako lep, otišao sam dalje na sever do granice sa Nemačkom i iskoristio blagodeti koje pruža EU i prešao mali mostić da se zapljunem, vratio se i nastavio dalje putem do mesta Jetrihovice, gde sam pojeo fenomalnu supu od crnog luka i ragu od divljači, pivo im je bilo malo slabije, ali oprošteno. S obzirom na vrlo rani početak pešačke ture, tako sam se i u Dječin vratio već oko 17h, što sam iskoristio da kupim nove slušalice, starim se nije sviđalo da ležim na njima pa su posle dobrih 9 meseci riknule. Što je podrazumevalo posetu tržnom centru, što baš ne volim da radim, ovaj je bio zanimljiv jer je smešten na prostoru stare pivare, podseća na hotel pored Bigza u Beogradu.
Još od Interraila ne znam, ne želim i ne umem da se iz jednog mesta jednostavno direktno vratim kući, tako je i ovog puta dan povratka, trajao 15 sati. Prvo sam otišao do mesta Usti nad Labem, grad malo južnije od Dječina je centar ovog regiona. Takođe se prostire na obe obale reke Elbe, doduše na jednoj znatno manje. Prvu sam iskoristio za doručak, posetu parku, šetnju Belehradskom ulicom, a drugu za sedenje na keju, čitanje knjige na telefonu, gledanje u železničku stanicu i brojanje vagona na vozovima koji odlaze (za Berlin: osam).
Put nastavljam drugom obalom Elbe u odnosu na onu kojom sam došao, destinacija grad Kolin. S obzirom na to da je od doručka polako prošlo već pet sati, u glavi planiram ručak. Ali dešava se neverovatna činjenica, a to je da ne nalazim nijedan restoran, pivnicu, pab, hospodu, s obzirom da nisam imao mapu na telefonu oslanjam se na instikt i javne mape na ulicama. Tokom 45-minutne šetnje shvatam da je Kolin grad gde jedna uz drugu staju komunističke zgrade iz ’60ih i sveže renovirane zgrade iz 19. veka. U jednom trenutku odustajem i od potrage za hranom i odlučujem za posetu još jednom gradu, vraćam se na železničku i uz malo suočavanje sa kašnjenjem vozova odlazim za Kutnu Horu.
Kutna Hora je grad čiji je se centar nalazi pod zaštitom UNESCO-a, što je vrlo lepo, ali nije lepo što se centar nalazi 3km od železničke stanice. Uz pomoć tete iz turističkog info centra na stanici, gradskim autobusom stižem do centra, i polako se spuštam kroz isti i dalje sa glavnom željom za ručkom. Mana zaštite UNESCO-a i blizine Praga se vidi celim centrom, a to je da isti ostavljen na nemilost turistima kojih zbog situacije nema, tako da je centar sablasno prazan, mnogi restoran su već u pola 6 zatvoreni (možda nisu ni otvarani), ja polako stižem na drugi kraj centra i shvatam da je na tu stranu železnička stanica i da u 7 imam direktni voz za Brno. Odlučujem da se na sopstveno razočarenje prehranim u supermarketu, iako mi je prva ideja bio sendvič, nalazim neko ispečeno meso i krompir, koje usred pandemije konzumiram rukama na putu do železničke stanice. Ne znam ni sam kako, još nemam koronu, a ni stomak nisam pokvario.
Dva sata, 45 minuta, 3 piva i jedan Daško i Mlađa podkast kasnije stižem u Brno, i još jednu noć spavam kao top.
Prugom oko Evrope 
Постави коментар