Ideja za obilazak Gruzije se javila nešto nakon interrail putovanja 2016. godine. Nisam siguran ko je od nas dvojice uperio prstom u ovu ex-SSSR zemlju, ali je ostala urezana negde u TODO listi i čekala da se pandemija smiluje, ne bi li bila realizovana.
Kako je Ukrajina otpala iz poznatih razloga, a na mfa.gov.rs osvanulo da Gruzijci dozvoljavaju ulazak uz dokaz o vakcinaciji – izbor destinacije za individualno putovanje se sam od sebe nametnuo. 🇬🇪
Kutaisi
Prva stanica je Kutaisi – treći po veličini grad u zapadnoj Gruziji, u koji se slivaju svi low-cost letovi.
Nakon turbulentnog sletanja i bezbolne pasoške kontrole, izašao sam sa aerodroma ne bih li pronašao prevoz koji vozi za centar grada. Umesto uobičajenog shuttle busa, spazio sam nekakav kombi/mini-bus, jedini čiji natpis na tabli sam razaznavao jer je, umesto gruzijskog pisma, latiničnim slovima stajalo – Kutaisi (Center). Odluka da idem ovim prevoznim sredstvom je dovela do iz-neba-pa-u-rebra gruzijskog iskustva – dotični mini-bus je nešto što meštani zovu marshrutka i čijih se vozača i oni sami prezaju. Ne zovu ih Šumaheri baš bez razloga – neosvetljen put i kiša majstoru moje marshrutke = nikakav izgovor da veći deo vožnje ne provede u levoj traci pretičući automobile. 🙃
Ipak, živ i zdrav sam izašao na kaldrmastom kružnom toku, pokraj krasne Colchis fontane i zaputio se ka smeštaju.
Putovanje bez pristupa internetu 24/7 ima puno prednosti. Ne stavlja te u iskušenje da se upustiš u mindless skrolovanje, nisi lako dostupan, upijaš sve što grad ima da pruži i nateran si da razgledaš oko sebe radi orijentacije, umesto da grad obilaziš konstantno zverajući u GPS strelicu na ekranu. Iako tvrdoglavo preferiram ovakav vid putovanja, kada je u pitanju AirBNB check-in, tu je patnja ukoliko nemaš net skoro pa neizbežna. Tako sam po kiši, kao provalnik u noći, džudžio 15 minuta ispred zaključane kapije kroz koju je trebalo da prođem, a bez načina da kontaktiram domaćina (nije imao čak ni broj telefona na profilu). Srećom, na kraju sam nekako uspeo da provučem ruku kroz rešetke, uhvatim ručkicu kapije sa unutrašnje strane, otključam i upadnem. 😎
U autentičnom gruzijskom donjem delu kuće, koji je bio moj na par noći, me je dočekalo nasmejano lice. Bio je to domaćin Joni. Poželeo mi je dobrodošlicu i pitao me odakle sam. Iako sam iz nekog glupog razloga očekivao da će mu se dojmiti kada se pohvalim kako delim identično ime kao gruzijski svetac broj 1, vidno se više obradovao činjenicom da sam iz Srbije, kličući više puta „Đoković, Đoković!“ u toku razgovora. Udelio mi je savete šta da obiđem, fleksibilan check-out i ostavio da utonem u dubok san.
Ljubaznost se nije završila to veče na Joni-ju. Sutrašnji dan mi je takođe potvrdio da su ovde ljudi generalno pozitivni… ili sam ja barem na takve naletao. 🙂 Od kafe-kuvarice koja sa osmehom vraća kusur (iako sam joj za kratki espreso uvalio najveću sveže razmenjenu novčanicu), preko prodavačice koja se polomila da mi nađe savršen USB kabl za punjenje, pa sve do konobarice koja me je pitala da li sam samo seo da odmorim u bašti restorana ili bih i nešto naručio… Zbog ovakvih gestova, prioritet mi je bio da već prvog dana uhvatim nekog lokalnog da me nauči kako se kaže hvala (gruz. madloba). Tu reč sam najčešće koristio do kraja putovanja.
Kutaisi je dobar grad za uvod u Gruziju. Nema kulturnog šoka, s obzirom da pomalo asocira na naš način života u manjim gradovima, kao i na stil gradnje koji nije stran, naročito sa zapadne strane reke. Stari grad je moguće relativno brzo obići na nogama. Tik pored pomenute Colchis fontane se nalazi glavni park, čiji debeli hlad prave mešavina visokih listopadnih i zimzelenih drveća, sa ponekom onižom palmom. Blizu je i bogata gradska pijaca koja je sa zadnje (ili prednje?) strane ukrašena impozantnim sovjetskim muralom.
Čak i kada bi te bez znanja „spustili“ u stari grad Kutaisija (koji ne obiluje klasičnim betonsko-četvrtastim zgradurinama, kao noviji deo grada), osetio bi kako grad odiše duhom nekadašnjeg komunizma. Činjenica da je Gruzija bila pod Sovjetskim Savezom sve do 1989. godine se ovde ne krije – mnoštvo spomenika u znak sećanja na bitne događaje i ljude iz tog perioda je raštrkano po čitavom starom gradu. Na mene je sve ovo ostavilo takav utisak da svaki put kada sam video dedu ili babu, nisam mogao da ne pomislim da su oni veći deo svog života proveli u SSSR, a ne ovako, kao odvojena država.
Gruzija je zemlja koja gaji izvesnu opsesiju prema gondolama, još iz vremena kada je Staljin 50-ih godina gradio sopstvenu liniju u blizini Kutaisija. Bilo da se penje na 2500m nadmorske visine ili na obližnje brdo – grad jednostavno mora da poseduje gondolu. Kutaisi ovde nije izuzetak – malenom gondolom se iznad reke Rioni do Gabashvili zabavnog parka, na brdu preko puta, popne za minut-dva.
Na uzvišenju, u neposrednoj blizini pomenutog brda, se nalazi velika crkva iz 11-og veka zvana Bagrati, koja je (bila) pod zaštitom UNESCO i sa koje se pruža fantastičan pogled na snagom prekrivene vrhove Malog Kavkaza.
Bilo je vreme da se krene za Tbilisi. Voz stare garniture, ukrašen grafitima sa jedne i musavim prozorima sa druge strane, me je čekao na železničoj stanici ispred koje su se šepurile rashodovane sovjetske lokomotive i vagoni crvene boje.
Za doručak sam se počastio najčešće zastupljenom hranom u čitavoj Gruziji – pozamašnim obrokom od testa zvanim khachapuri. Ovaj sa slike je bio punjem pasuljem, što sam ja saznao jelte tek nakon što sam zagrizao. 😄 Ali ne žalim se – mekano je, toplo i veoma ukusno. Za osveženje u vozu sam obezbedio gruzijsko pivo.
Tbilisi
Nakon ~6h klackanja uz reku i kroz slične ravničarske predele, istupio sam iz voza na železničku stanicu glavnog grada, sa sve gruzijskim porodicama i kolegama bekpekerima. Četvrt’ dana za nepunih 250km će nekome možda zvučati previše, ali sam ja bio presrećan činjenicom da smo uopšte stigli, s obzirom da se na samom početku već nešto pokarabasilo i voz je stao pre nego što smo izbili iz Kutaisija. Mapa je pokazivala da imam 4km do hostela… Sprem’te se noge, krećemo. 😉
Prvi utisak o Tbilisiju nije bio baš wow. Sama železnička ne liči na stanicu, već na nekakav komunistički tržni centar sa koga, igrom slučaja, polaze vozovi. Prostor oko nje je očekivano haotičan jer je tu ujedno i buvlja pijaca (ili, po lokalnoj terminologiji – bazar), prostor ukrštanja dveju metro linija itd.
Haotičnosti u velikoj meri doprinosi drumski saobraćaj. Vožnja u Tbilisiju je poput vožnje u Kutaisiju, samo na steroidima. Svaki, ali doslovce svaki automobil je čuknut ili makar ogreban sa jedne strane. Kome je auto cakum-pakum – ili nije iz Gruzije ili je nešto bolestan. Ovde je jako bitno je da se voze brza i skupa kola, estetika je jedna obična budalaština. 😄 Međutim, i pored olupanih automobila i navike da se učestalo „drnducka“ sirena, nisam se osećao nebezbedno. U momentu kada shvatiš da je prosečnom vozaču ovde zebra bitna koliko i semafor u GTA, i da na pešačkom moraš da držiš eye-contact – sve postaje lakše.
Dok su me noge vodile istočnom stranom Tbilisija, primećivao sam da je ovaj deo grada poprilično „ofucan“. To mi inače ne predstavlja problem, ali prizori nisu bili ni nalik onome što sam video iz nekolicine fotografija koje sam izlistao pred put. Ubrzo sam se našao u dugačkoj pešačkoj zoni kroz koju se čitavom dužinom osećao snažan miris nargile i čula glasna turska muzika. Nemam ama baš ništa protiv Turaka, ali bih slagao kada bih rekao da se u ovom momentu očekivanja i realnost za momenat nisu mimoišla. Ruku na srce, kasnije sam otkrio da u ovom kraju nije jedina opcija da divaniš u nargila baru, već da ima i malo alternativnijih mesta, koja meni više leže.
Prenoćište mi je bilo locirano sa druge strane reke. Prešao sam most i na kratko zastao u parku da proučim mapu. Pogled mi se vrlo brzo podigao sa mape i usmerio u pravcu iz koga je dolazio razgovor na srpskom jeziku. Na par metara od mene su se dve devojke i jedan momak domunđavali gde će i šta će dalje. Nakon kratkog „jebote, svuda nas ima“ u glavi, prišao sam da se upoznamo. Odgovorio sam na uobičajena pitanja „kako to da putuješ sam“ i „zašto baš Gruzija“, i skontao da su njih troje sleteli direktno u Tbilisi i da su tu još par dana. Momak, odnosno brat po fotoaparatu, mi je dao ideju za fotku u sovjetskom delu grada i rastali smo se rečenicom „vidimo se u BG-u“*.
* dve nedelje kasnije, na koncertu Ramba Amadeusa, sam ih sasvim slučajno ponovo sreo 🙂
Nakon prve noći u hostelu i sna upitnog kvaliteta (zasluga hrkanja i bacakanja matorog debelog cimera na krevetu ispod mene) zaputio sam se ka Trgu slobode.
U blizini Liberty Square-a (slika gore) je bilo mesto okupljanja grupe za free tour. Vodič je bio jedan nasmejani omladinac po imenu Davit. Čitav život je proveo u starom gradu Tbilisija i bio je i više nego motivisan da nam pokaže kako to izgleda život iz ugla jednog lokalca. Teško da je moglo bolje od 3 sata priče i šetnje kroz razna mesta – od zavučenih uličica, najstarije gradske pekare, preko crkvi, sumpornih kupatila, pa sve do vodopada usred grada. Usput smo zastajali kod uličnih prodavačica u vidu baba, koje su nam davale da probamo domaće vino i gruzijsku poslasticu od grožđa i koštunjavog voća zvanu churkuchela. Pravi domaćini! Međutim, kako običaji ovde nalažu, na ovome se nije smelo završiti, te smo turu zaokružili u vinoteci, dalje degustirajući pregršt drugih vrsta vina i rakije od loze zvane chacha*.
* Sa chacha-om sam još pre ture imao „dodira“. Kako sam u nedelju uveče shvatio da sam zaboravio da ponesem punjač, očajnički sam išao od prodavnice do prodavnice i pitao da li imaju da mi prodaju charger. Nakon dosta neuspelih pokušaja, starija gospođa iz jedne od radnji mi je rekla „yes, we have chacha!“ i umesto punjača mi u ruke uvalila rakiju od loze.
Gruzijsko vino je, za razliku od piva, fantastično. Mahom je suvo i pravi se od autohtonih sorti grožđa koje rastu maltene na banderi. Kuriozitet je da se sve to proizvodi na tradicionalan način, koji podrazumeva vrenje grožđa u velikim glinenim posudama koje se zakopavaju ispod površine zemlje.
Davit je tokom čitave ture bacao reference vezane za Srbiju, gledao u mene i isticao pred grupom kako ja razne njihove običaje kapiram jer sam iz Srbije. Za vreme jedne od pauza sam rešio da mu priđem i pitam ga odakle njemu sve te informacije. Sa ponosom mi je rekao da ima devojku i da je devojka Srpkinja. 🙃 Kada mi je rekao njeno ime, kao da je očekivao da ću bez problema znati o kome se radi, ali sam morao da ga razočaram. Po završetku ture, kada je došlo vreme da se ostavi bakšiš, otvorio sam novčanik i pored gruzijskih lari sam spazio domaću crvenu novčanicu. Pružio sam mu somaču i vidno ga zbunio. Objasnio sam mu da je to budžet da izvede curu negde kad dođe u Beograd, pridodao još malo para u njegovoj valuti i rastali smo se uz obostrani osmeh.
Tbilisi sa visine Sololaki brda nadgleda drevna tvrđava Narikala zajedno sa Mother of Georgia statuom, koja u levoj ruci drži posudu sa vinom (za prijatelje), a u desnoj ruci mač (za neprijatelje). Stražnji deo je rezervisan za botaničku baštu, a ko je dovoljno hrabar ovde ima priliku da se okuša i u zipline spustu u prelepom prirodnom ambijentu. Je l’ ima smisla uopšte da pominjem da se do ovog brda može popeti gondolom?
Kada bismo uzeli da brojimo parkove u Tbilisiju, verovatno bismo se vrlo brzo zabrojali. Tbilisi je izuzetno zelen grad, ali to nije isključivo zasluga mnogobrojnih parkova. Zelenila ima svuda – ulice su prepune drveća i malih žbunova, lišće raste vertikalno po čitavim površinama zgrada, loza se provlači kroz ograde isturenih terasa, gotovo svaki ugostiteljski objekat je ukrašen puzavicama i velikim saksijskim biljkama, a cvećare na otvorenom rade po celu noć.
Meni lično je ovako zelen grad već sam po sebi dovoljan razlog da ga zavolim, ali uređenost Tbilisija se ne zaustavlja ovde:
Svaka kanta je podeljena u 4 sekcije namenjene za reciklažu.
Svakom keru je desno uho ukrašeno čipom, i u 9 od 10 slučajeva je dobro podgojen i duboko spava.
Gruzijska voda je jedna od najčistijih u Evropi, te svi piju česmovaču.
Ako izuzmemo retke slučajeve Tbilisi scam-a, te fetiša Tbiližana da kradu statue po gradu iz verovanja da će im doneti sreću, kao i činjenice da kroz istoriju nisu umeli baš sa vatrom – bezbednost je na vrlo visokom nivou. Policajaca ima, ali su „stopljeni“ sa gradom, ne smaraju, niti zaustavljaju vozače u saobraćaju.
Vlast je prilično „responzivna“ na zahteve naroda. Kada su 2018. godine krenule racije po klubovima, omladina je izašla na ulicu i protestvovala dan i noć uz muziku. Premijer se nakon par dana oglasio javnim izvinjenjem, poručio da se uslišuju svi zahtevi i dao ostavku.
Dve linije sovjetskog metroa su stare više od pola veka i možda nisu vrhunac udobnosti i tišine, ali pružaju sve što je građaninu potrebno da za ~40 RSD brzo i neometano tranzitira sa jednog kraja grada u drugi. Kome baš ne odgovara metro, uvek može da se prihvati električnih trotineta, kojih ima na svakom ćošku.
…
Da mi u našim gradovima imamo barem deo nabrojanih stvari, šutirali bismo se u zadnjicu od sreće. Sve skupa je ovo jedan veliki domaći zadatak našem vladajućem kadru!
I poslednja, vrlo subjektivna stavka, pre nego što prestanem sa hvaljenjem tuđeg i kuđenjem domaćeg, u stilu blogera-drugosrbijanca. Gruzijci, kao i potpisnik ovih redova, vole da spavaju do kasno. 😇 Ako vas snađe glad rano ujutru, ovde ste u ozbiljnom problemu. Tradicionalan obrok od jaja, putera i sira zvani adjarian khachapuri, sam uspeo da dobijem oko 10:30 i pritom mi je delovalo kao da sam prva mušterija i da su se radnice ovog komunističkog objekta jedva nakanile da mi ga naprave.
Ono u čemu je Gruzija u trenutno nezavidnoj poziciji (a što se, čini mi se, najviše odražava na Tbilisi) je odnos prema aktuelnoj ratu. Podršku ukrajinskom narodu ćete zateći gde god da krenete i za šta god da se prihvatite – svuda viore plavo-žute zastave po gradu, iskaču parole „be brave like Ukraine“ sa ekrana automata i u metrou, WiFi password u restoranima je „slavaukraini“ itd. Očigledno je da Gruzijci prema Ukrajini osećaju snažnu empatiju koja je verovatno velikim delom proizišla iz sopstvene patnje sa Rusijom. Začkoljica je samo što ubedljiva većina turista čine oni koji dolaze upravo iz Rusije. To neretko ume da dovede do neprijatnih situacija u kojima određeni objekti ne puštaju Ruse da uđu.
Sreća u nesreći je da Tbilisi ima toliko izbora za noćni život, da se uvek može naći nešto drugo, podjednako dobro.
Nakon desetina hiljada prevaljenih koraka mogu samo da konstatujem da je Tbilisi definitivno u top 10 gradova koje sam posetio i u kome bih sa zadovoljstvom mogao (barem neko vreme) da živim. Naš rastanak nije lako pao, ali se moralo pohitati na voz koji je išao na drugi kraj Gruzije. U grad na Crnom moru. U Batumi.
Batumi
Poslednja stanica je najveći primorski grad u Gruziji – Batumi. U odnosu na prethodna dva grada u kojima sam odsedao, ovaj je delovao skroz drugačije. Namunjena luka sa palmama i neboderima mi je mirisala na jeftin pokušaj Majamija, te nisam bio baš bio siguran kakav doživljaj me očekuje.
Dvospratni Stadler voz modernog dizajna me je ostavio na železničkoj stanici kraj obale i izvan grada, u košnicu navalentnih taksista. Nakon uspešnog eksiviranja istih uzastopnim izgovaranjem „ara“ (gruz. „ne“), ugurao sam se u gradski autobus ka centru grada. Uprkos tome što mi omikron nije u potpunosti vratio čulo mirisa nazad, u vazduhu prepunog autobusa se jasno osećala mešavina benzina i alkoholnih isparenja iz pravca dva rumena boema u srednjim šezdesetim. Ali vozač je znao za jadac – iznad njegove glave, sa plafona autobusa, se vrteo ventilator i nikog nije puštao na svoja vrata.
Okušao sam sreću i na aparat prislonio metro karticu koju sam koristio u Tbilisiju i na kojoj je ostalo nešto kredita. Puf – radi! Šverca bez, karta očitana.*
* Da stvar bude još slađa, sa kartice je skinuto 30 tetri, što izađe čitavih 10 dinara.
***
I ovog puta sam rešio da delim sobu sa 10-ak nepoznatih ljudi, u hostelu lociranom u srcu starog grada. Iskreno sam se radovao što ću se ovde napokon malo naspavati posle višenoćne nesanice u Tbilisiju uzrokovane cimerom.
Ali, pazi sad plot twist. Ulazim u hostel, završavam check-in, a za stolom ni manje ni više – nego isti jebeni cimer iz hostela iz Tbilisija! 🤗 Druže, da li si realan da si me pratio 400km, na drugi kraj zemlje, u isti grad, u isti hostel, u isto vreme, da mi hrčeš i bacaš se po krevetu ispod mene?! Malo je reći da nisam mogao da verujem, ali sam prešao preko ponosa i javio mu se. On mi se obradovao kao najrođenijem, čak smo i prozborili koju. Po završetku razgovora je ustao sa stola i krenuo u pravcu spavaćih soba, a ja sam samo molio boga da ne zavrne u moju. Bog me je pogledao, ili Sveti Đorđe, ko god da je – ušao je u drugu sobu, nekog drugog nesrećnika da obraduje.
Stari grad, kao i većina ostale arhitekture u Batumiju, ne izgleda zapravo matoro. Osim neizostavne kaldrme, obiluje mahom nedavno restauriranim jednospratnicama i dvospratnicama sa isturenim i neretko zaraslim terasama. Prizemlje je obično rezervisano za restoran, hostel ili prodavnicu. I poneki kul mural.
Volšebna građevina sa slike iznad doseže okruglih 200 metara visine. Iako je dobar deo ostalih građevina rezervisan za hotele zvučnih imena (Hilton, Radisson Blu itd.), ova konkretna je rezervisana za Tehnički univerzitet i u pitanju je najviša građevina u Batumiju. Takođe, većina novijih zgrada su vršnjakinje, starosti tek nešto preko deceniju. Koliko se grad izmenio od ~2010. godine, pa na ovamo, se može videti iz prve ruke na mnogobrojnim fotografijama starog grada koje su postavljene na tablama pokraj novoizgrađenog. Belgrade Waterfront vibes? Možda. Iskren da budem, nisam pričao sa lokalcima da saznam kako oni doživljavaju sve ovo.
Kao gorivo za dalje pešačenje sam rešio da se okrepim još jednim nacionalnim jelom zvanim khinkali kalakuri. Ispod mekog uvijenog testa (koje bi po pravilu trebalo da se jede rukama) se krilo veoma ukusno mešano mleveno meso oplemenjeno egzotičnim začinima.
Potrefilo se da su domaćice Batumija baš na ovaj dan širile opran veš. Bez želje da preterano objašnjavam, samo ću reći da je prizor tolike količine veša, koje se prostire metrima između susednih zgrada, prilično interesantan. 🙂
Dugačka promenada i prostor oko nje su verovatno najbolja stvar u Batumiju (pored Europe Square-a sa uvodne fotke). Čitavom dužinom promenade se proteže biciklistička staza. Sa jedne strane, red palmi odvaja biciklističku od pešačke staze pokraj plaže i mora, a sa druge strane je prožima park sa mnoštvom raznolikog sadržaja – tereni za fudbal/stoni-tenis/odbojku/you-name-it, restorani, kafići, japanski vrt, akva-park, jezerca, sovjetski mozaici, igrališta za decu, skejt parkovi, fontane koje igraju u ritmu muzike… Pravi je užitak šetati ovde, naročito pred zalazak sunca… i, naravno, izvaliti se na crnomorsku plažu i razmišljati o životu.
U pomenutom parku pokraj promenade, ali i generalno u Batumiju, toliko male dece trčkara da sam više puta posumnjao da ovde čuli nisu za vrtić.
Kraj promenade se završava visokom kulom ukrašenom gruzijskim slovima, te svetionikom i velikim panoramskim točkom.
Na ovom mestu mi se desila jedna od onih situacija zbog kojih ponekad poželim da fotkam telefonom umesto fotoaparatom. Spazivši glomazni DSLR u mojim rukama, ekipa mlađanih Gruzijaca je došla na ideju da im na kratko postanem lični fotograf. Zaskočili su da me moljakaju ne bi li im zabeležio uspomenu ispred panoramskog točka. Engleski naravno nisu znali, ali su nekako shvatili da nemam Instagram i upisali mi mejl da im pošaljem fotku.
Negde nakon ovog točka se nalaze prozirne metalne statue dveju zaljubljenih zvanih Ali & Nino. Tokom dana se svaka od njih kreće na svoju stranu, ali se tačno u 19:00 „spoje“ u jednu statuu.
Otprilike ovde negde je granica gde prestaje zajebancija i grad se pretvara u ozbiljnu luku.
Ah, umalo da zaboravim gondolu. Ova je jedna od dužih, penje sa 0 na 250m iznad nivoa mora, što je dovoljno visoko za jedan lep panoramski pogled na grad. Trajanje vožnje je taman toliko da se mladom paru iz Saudijske Arabije objasni da se Srbija nalazi blizu Italije (jer pomen bilo koje od susednih zemalja izaziva teleći pogled).
Kad čovek iščita sve do sada napisano, stiče utisak kao da je čitav Batumi u znaku visokog, modernog i novog. Ali zapravo nije. Batumi nije potpuno lišen nečeg običnog i ljudskog. I zbog toga mi je jako drago.
U istom tom urbanom centru grada, par ulica je ostalo netaknuto, da upire srednji prst svemu do sada opisanom. Batumi bazar odnosno buvljak/pijaca je jedno živo i autentično mesto gde se može pronaći sve, od igle do lokomotive. Od duvana na meru, voća, povrća, alkoholnih pića, mobilnih telefona, garderobe, obuće, polovnih stvari, plastičara, veterinarskih apoteka, cvećara, sodadžija (tačnije lagidze)… I desetina i desetina menjačnica.
Sam kraj boravka sam izdvojio za posetu botaničke bašte. U gradovima, u kojima ima toliko novog da se iskusi, izdvajanje bilo kakvog vremena za „generičko“ zelenilo, meni lično zvuči kao luksuz. Međutim, kako su je svi etiketirali kao must-see, odlučio sam da poslušam savet i uhvatio gradski prevoz do iste.
S obzirom da je moj nedavni obilazak Jevremovca protekao relativno brzo, za gruzijsku botaničku baštu se nisam posebno pripremao kada je hrana u pitanju, mislivši da ću ovde provesti maksimalno sat vremena. Kako li sam samo pogrešio. 😅 U jednom pravcu sam hodao dobranih ~4 kilometara, uzbrdo-nizbrdo. Ovo i ne treba da čudi kada se u obzir uzme da su ovu botaničku gradili Sovjeti pre 100 godina, sa idejom da bude jedna od najvećih u SSSR. U megalomanskoj ideji, a i realizaciji, nisu omanuli, može se reći da je jedna od većih čak i u Evropi. Ali, i pored praznog stomaka, moram da priznam da sam uživao. Bašta te zaista vodi kroz razne predele, od palmi, preko džinovskih drveća eukaliptusa, japanskih vrtova, nadgrobnog spomenika njenog kreatora i sve to praćeno pogledom na Crno more.
Zaključak je da je Batumi jedan jako fotogeničan i raznolik grad u kome ima šta da se obiđe i vidi. To je onaj lik koji je blago nadmen pri upoznavanju, ali ga vremenom zavolite. Ne kajem se što sam ga posetio, iako je u jednom momentu delovalo da je preveliko cimanje stići do njega.
To bi bilo to, ne bih te više zadržavao. Odjaviću se izjavom da je Gruzija krasna zemlja koju smatram da bi svi trebalo da posete. Ona je jedna jedinstvena aroma sačinjena od mešavine već poznatih ukusa – arapskog (jezik/pismo), komunističko-sovjetskog (arhitektura), turskog (trgovina) i evropskog.
Direktni letovi iz Srbije do Tbilisija postoje i to je, za početak, sasvim dovoljno, ne mora se ići preko cele Gruzije. Ali ko želi, i više nego preporučujem da obiđe što više mesta.
Do sledećeg čitanja – čuvaj se! I, naravno, putuj. 🚂
Prugom oko Evrope 
5 јуна, 2022 at 9:43 pm
Prelepo napisano. Bas sam uzivala i smijala se dok sam citala. Stavljam stranicu u bookmark i cekam sledecu avanturu.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
6 јуна, 2022 at 12:29 pm
❤ 🤗
Свиђа ми сеСвиђа ми се